You are not connected. Please login or register

Šesnaesto poglavlje

View previous topic View next topic Go down  Message [Page 1 of 1]

1 Šesnaesto poglavlje on Sun 24 Jun 2012, 10:27 am

chocolateChanel.


Administrator
Administrator



Vampirski Dnevnici, Knjiga IV.

"Mračno Okupljanje"

By

Lisa J. Smith



Šesnaesto poglavlje

Boni se nikada nije mogla do kraja setiti svega što se potom
dogodilo. Čula je Stefanov vapaj koji je skoro potresao zemlju pod
njenim nogama. Videla je da je Dejmon krenuo prema njemu. Zatim
je videla blesak.
Blesak Klausove munje. Ovog puta nije bio plavo-beli, već zlatan.
Bio je toliko sjajan da je Boni imala osećaj da se sunce
rasprsnulo pred njenim očima. Mogla je da razazna tek vrtlog boja.
Zatim je videla nešto usred čistine, pored stubića dimnjaka. Nešto se
belasalo u obliku duha, ali izgledalo je čvršće od utvare. Nešto malo i
šćućureno, što jednostavno nije moglo biti ono što je videla svojim
očima.
Videla je vitku golu devojku kako drhti na šumskom tlu. Devojku
zlatne kose.
Izgledala je kao Elena.
Nije to bila blistava, utvarna Elena iz plamena sveće; nije to bila
bleda, neljudski lepa Elena vampirica. Ovo je bila Elena čija je koža
krem boje bila prošarana ružičastim. Videlo se da se naježila zbog
kapljica kiše. Elena je bila zbunjena kada je polako podigla pogled i
osvrnula se oko sebe kao da ne prepoznaje krajolik.
To je obmana. Ili su joj pak dali nekoliko minuta da se oprosti.
Boni je to uporno govorila sebi, ali nije mogla da poveruje u to.
„Boni?", nesigurno je rekla. Taj glas nimalo nije nalikovao
zvonkom vihoru. Bio je to glas uplašene devojke.
Boni oseti kako je kolena izdaju. Neko divlje osećanje se javljalo
u njoj. Pokušavala je da ga odgurne, ne usuđujući se da ga preispita.
Samo je posmatrala Elenu. Elena dodirnu travu pred sobom, isprva
oklevajući, a zatim sve sigurnije i sve brže. Nespretno je podigla list,
pa ga spustila i potapkala tlo. Zatim ga je opet ščepala. Zgrabila je
mokro lišće u šaku, podigla ga i pomirisala. Pogledala je Boni
rasipajući lišće.
Za trenutak su klečale i zurile jedna u drugu. Delilo ih je
nekoliko metara. Zatim je Boni plašljivo pružila ruku. Nije mogla da
diše. Ono osećanje je narastalo u njoj. Elena je takođe pružila ruku.
Posezala je ka Boni. Prsti im se dodirnuše.
Stvarni prsti. U stvarnom svetu. U svetu u kom su bile zajedno.
Boni je ispustila nekakav vrisak i bacila se oko Elene. Dodirivala
ju je, pomamljena u čudu. Bila je ushićena i nije mogla da poveruje
da je to zaista Elena. Drhtala je, mokra od kiše, a Bonine ruke nisu
prolazile kroz nju. Trulo lišće i grumenčići zemlje zadržavali su se u
Eleninoj kosi.
„Ti si tu", jecala je Boni. „Mogu te dodirnuti, Elena!"
Elena je jedva uzvratila:
„I ja tebe mogu dodirnuti! Tu sam!" Ponovo je zgrabila lišće.
„Mogu da dotaknem tlo!"
„Ja te vidim dok to radiš!"
Mogle su tako da nastave do beskonačnosti, ali Meredit ih je
prekinula. Stajala je nekoliko koraka dalje, zureći svojim ogromnim
tamnim očima, a lice joj je bilo belo. Namerno je pročistila grlo.
„Meredit!"
Elena se okrenula prema njoj i ispružila ruke pune lišća. Raširila
je ruke. Meredit je ostala pribrana kada su pronašli Elenino telo u
reci. Bila je staložena kada se Elena pojavila na njenom prozoru kao
vampir i kada se stvorila na proplanku kao anđeo. Sada je, međutim,
samo stajala i drhtala. Izgledala je kao da će se onesvestiti.
„Meredit, ona je čvrsta! Možeš da je dodirneš! Vidiš?" Boni je
ponovo veselo udarila Elenu.
Meredit se nije pomerila. Prošaptala je:
„Nemoguće..."
„Istina je! Vidiš? Istina je!" Boni je počela da histeriše. Bila je
svesna da to čini, ali nije je bilo briga. Ako je neko imao pravo da
histeriše, bila je to ona. „Istina je, istina je", veselo je zapevala.
„Meredit, dođi da vidiš."
Meredit, koja je sve vreme buljila u Elenu, još jednom je
pročistila grlo. Onda je u jednom skoku doletela do Elene. Dotakla ju
je i osetila kako njena ruka nailazi na otpor mesa. Pogledala je
Elenino lice. Zatim je neobuzdano zaplakala.
Plakala je i plakala, spustivši glavu na Elenino golo rame.
Boni ih je obe razdragano tapšala.
„Zar ne misliš da bi bilo bolje da nešto obuče?", reče neko.
Boni podiže glavu i ugleda Kerolajn kako skida haljinu. Kerolajn
se svukla i ostala da stoji u bež kombinezonu od poliestera. Učinila je
to mirno, kao da je to nešto što stalno radi. Nedostatak mašte,
pomislila je Boni, premda to nije bila zlonamerna misao. Očigledno
postoje trenuci kada je nedostatak mašte prednost.
Meredit i Boni su prevukle haljinu preko Elenine glave. Onako
mokra, doimala se majušnom, kao da se odvikla od nošenja odeće.
Bilo kako bilo, i to je bila neka zaštita od kiše i vetra.
Onda je Elena prošaptala:
„Stefan."
Okrenula se. On je stajao s Dejmonom i Metom, malo dalje od
devojaka. Samo ju je posmatrao. Zadržavao je dah, a činilo se da u
isti mah pokušava da zatomi i sopstveni život.
Elena je ustala i koraknula k njemu. Dok su joj kolena klecala,
načinila je još dva koraka. Vitka i krhka, teturala se. Liči na Malu
sirenu koja uči da hoda, pomislila je Boni.
Samo je zurio u nju dok mu se nije sasvim približila, a onda je
posrnuo prema njoj. Zaleteli su se i pali na tlo, zagrljeni, držeći se
najčvršće što su mogli. Nijedno nije progovorilo ni reč. Najzad se
Elena odmakla da bi pogledala Stefana, a on je obgrlio njeno lice
svojim šakama, gledajući je netremice. Elena se glasno smejala od
čiste radosti, ushićeno rastvarajući prste. Zatim ih je provukla kroz
Stefanovu kosu. Poljubili su se.
Boni je posmatrala bez stida, osećajući kako se deo plahovite
radosti preliva u suze. Grlo joj se steglo, ali to su bile slatke suze. Još
se smešila. Bila je prljava, bila je natopljena, ali nikada u životu nije
bila srećnija. Osećala je da želi da igra i peva i da čini svakakve
ludosti.
Elenin pogled je malo kasnije prešao po svima njima, a lice joj je
bilo sjajno kao onda kad je u anđeoskom obličju lebdela po čistini.
Sijala je kao zvezda. Niko je više neće zvati snežnom kraljicom,
pomislila je Boni.
„Prijatelji moji", rekla je Elena. Nije rekla ništa više, ali te reči i
čudan jecaj koji je ispustila kada im je pružila ruke govorili su sve.
Okružili su je istog trena, gomilajući se oko nje. Svi su se upinjali da
je zagrle. Čak i Kerolajn.
„Elena, izvini...", rekla je Kerolajn.
„Sada je sve zaboravljeno", rekla je Elena i zagrlila je kao i
ostale. Zatim je uzela snažnu tamnu šaku i nakratko je podigla do
svog obraza. „Mete", rekla je. Smešio joj se, a suze zaiskriše u
njegovim plavim očima. Nije to od tuge zbog toga što je vidi u
Stefanovom zagrljaju, pomisli Boni. Sada se na Metovom licu
ocrtavala čista sreća.
Zaklanjajući mesec, na malu grupu pade senka. Elena podiže
pogled i ponovo ispruži ruku.
„Dejmone", rekla je.
Lice joj je neodoljivo blistalo ljubavlju. Bar se tako učinilo Boni.
Dejmon se pak približio bez osmeha, a njegove crne oči behu duboke i
nedokučive kao nikad ranije. Ni tračak Elenine zvezdane svetlosti
nije se odražavao u njegovim očima.
Stefan ga je pogledao neustrašivo, kao da gleda u bolnu
bleštavost Elenine zlatne svetlosti. Zatim je, ne sklanjajući pogled, i
on ispružio ruku.
Dejmon je stajao gledajući ih, ta dva otvorena, neustrašiva lica
koja su nemo pružala ruke k njemu. Nudili su mu bliskost, toplotu,
ljudskost. Lice mu je bilo bezizražajno i nepomično.
„Hajde, Dejmone", meko je rekao Met. Boni ga brzo pogleda. Dok
su posmatrale lice lovca iz senke, njegove plave oči su sijale
rešenošću.
Ne pomerivši se, Dejmon reče:
„Ja nisam kao vi."
„Nisi ni drugačiji koliko želiš da misliš da jesi", odvrati Met.
„Vidi", dodao je čudnim izazivačkim tonom, „znam da si ubio
gospodina Tanera u samoodbrani jer si mi sam to rekao. I znam da
nisi došao u Felovu Crkvu jer te je Boni dovukla. Ja sam razvrstavao
kosu i nisam pogrešio. Sličniji si nam nego što želiš da priznaš,
Dejmone. Jedino što ne znam jeste zašto nisi ušao da pomogneš Viki."
Maltene automatski, Dejmon odbrusi:
„Nisam ušao zato što nisam bio pozvan!"
Boni se prisetila. Ona je stajala van. Vikine kuće, a Dejmon je
stajao pored nje. Stefan je rekao: Pozovi me unutra, Viki. Dejmona
pak niko nije pozvao.
„Ali kako je onda Klaus ušao?", upitala je prateći tok svojih misli.
„Siguran sam da je to bilo Tajlerovo maslo", grubo odgovori
Dejmon. „Tajler mu je tako uzvratio uslugu za to što mu je Klaus
pomogao da dobije svoje nasledstvo. Mora da je pozvao Klausa i pre
nego što smo mi počeli da čuvamo kuću, verovatno pre nego što smo
Stefan i ja došli u Felovu Crkvu. Klaus je bio dobro pripremljen. Te
noći je bio u kući i devojka je bila mrtva pre nego što sam shvatio šta
se događa."
„Zašto nisi pozvao Stefana?", upita Met. No, njegov ton nije bio
prekoran. Samo je pitao.
„Zato što ne bi mogao ništa da uradi! Ja sam znao s čim imate
posla čim sam ga video. Drevni. Stefan bi samo srljao u smrt, a
devojka je ionako već bila izgubljena."
Boni je u njegovom glasu čula prizvuk hladnoće. Kada se Dejmon
okrenuo ka Stefanu i Eleni, lice mu je očvrslo. Kao da je doneo
odluku.
„Vidiš, nisam kao vi", rekao je.
„Nije važno." Stefan i Elena su i dalje pružali ruke.
„Ponekad i dobri momci pobede", tiho reče Met, ohrabrujući ga.
„Dejmone...", zaustila je Boni.
Skoro oklevajući, polako se okrenuo prema njoj. Setila se
trenutka kada su klečali iznad Stefana. Izgledao je neopisivo
mladoliko. Stajali su na ivici sveta, samo njih dvoje.
Načas joj se učinilo da u tim crnim očima vidi zvezde. Osetila je
da u njemu bujaju osećanja. Čežnja, zbunjenost, strah, bes, sve se
mešalo u njegovoj duši. Zatim je njegovo lice ponovo postalo mirno.
Maska je opet bila podignuta, a Bonine vidovnjačke moći ništa nisu
mogle da dokuče. Dejmonove crne oči su bile jednostavno neprozirne.
Vratio je pogled na par koji je ležao na zemlji. Zatim je skinuo
jaknu i stao iza Elene. Prekrio joj je ramena ne dotakavši je.
„Noć je hladna", rekao je. Pogledao je Stefana dok je prebacivao
crnu jaknu preko njenih ramena.
Zatim se okrenuo i zaputio ka tami između hrastova. Boni je
namah čula lepet krila.
Stefan i Elena su ćutke spojili ruke, a Elenina zlatna kosa je pala
preko Stefanovog ramena. Stefanove zelene oči su preko njene kose
gledale ka komadu noći u kojem se izgubio njegov brat.
Boni je zavrtela glavom, osećajući knedlu u grlu. Laknulo joj je
kad je osetila nečiju ruku na svojoj. Kada je podigla pogled, videla je
Meta. Uprkos tome što je bio natopljen i prekriven mahovinom i
paprati, bio je divan prizor. Nasmešila mu se i osetila kako joj se
vraća radost i ushićenje. Osetila je vrtoglavo uzbuđenje pomislivši na
sve što se dogodilo te noći. Meredit i Kerolajn su se takođe smešile. U
naletu razdraganosti, Boni uhvati Meta za ruke i zavrte se s njim
ukrug. Vrteli su se i smejali nasred čistine, razgrćući vlažno lišće. Bili
su živi i mladi i nastupila je letnja ravnodnevica.
„Želela si da nas sve ponovo okupiš!", doviknu Boni Kerolajn.
Povukla je postiđenu devojku da zapleše s njima. Zaboravivši na
pribranost, Meredit im se takođe pridružila.
Još dugo se na proplanku čulo samo veselje.
21. jun, 7.30 Letnja ravnodnevica
Dragi Dnevniče, Uh, dugujem ti previše objašnjenja, a ionako mi ne bi
poverovao. Idem u krevet.
Boni



KRAJ KNJIGE

The Vampire Diaries Serbia


_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Svako ima svoju srećnu zvezdu. Neka moja noćas prati tebe. ~

View previous topic View next topic Back to top  Message [Page 1 of 1]

Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum