You are not connected. Please login or register

Petnaesto poglavlje

View previous topic View next topic Go down  Message [Page 1 of 1]

1 Petnaesto poglavlje on Sun 24 Jun 2012, 10:25 am

chocolateChanel.


Administrator
Administrator



Vampirski Dnevnici, Knjiga IV.

"Mračno Okupljanje"

By

Lisa J. Smith



Petnaesto poglavlje


Klausov krik je podsetio Boni na drevne lovce, na mačku s
kljovama i volovskog mamuta. Bljuvao je krv dok je vrištao, a njegovo
lepo lice se pretvorilo u izobličenu masku besa. Rukama je grebao
leđa, pokušavajući da dohvati štap i da ga izvuče. Međutim, bio je
preduboko zariven. Izbačaj je bio dobar.
„Dejmon", prošaptala je Boni.
Stajao je na ivici čistine oivičene hrastovima. Koraknuo je prema
Klausu, jednom pa još jednom. Njegovi koraci lovca behu gipki,
vođeni smrtnom namerom. Bio je besan. Da joj se mišići nisu ukočili,
Boni bi pobegla pred njegovim pogledom. Nikada ranije nije videla da
neko toliko otvoreno pokazuje pretnju.
„Skloni... se... od mog brata", rekao je, snažno ispuštajući dah.
Približavao se ne skrećući pogled s Klausa.
Klaus je ponovo kriknuo, ali ruke su mu sada bile mirne.
„Budalo! Ne moramo se boriti! Rekao sam ti to kod one kuće!
Možemo ignorisati jedan drugog!"
Dejmon nije podigao glas.
„Skloni se od mog brata." Boni je osetila kako Moć u njemu
nadire poput cunamija. Govorio je toliko tiho da je Boni morala da se
napreže da bi ga čula. „Pre nego što ti pokidam srce."
Ipak je mogla da se pomeri. Uzmakla je.
„Rekao sam ti!", vrištao je Klaus, peneći. Dejmon je potpuno
ignorisao njegove reči. Kao da je celo njegovo biće bilo usmereno na
Klausovo grlo, na njegova prsa, na srce koje je kucalo unutra, srce
koje će rastrgnuti.
Klaus je podigao svoj štap i jurnuo k njemu.
Uprkos tome što je izgubio mnogo krvi, činilo se da je svetloputi
stvor u sebi imao još mnogo snage. Juriš je bio snažan, iznenadan, skoro neizbežan. Videvši kako gura štap ka Dejmonu, Boni je
refleksno zatvorila oči. Otvorila ih je trenutak kasnije, kada je čula
lepet krila.
Klaus je projurio kroz nevidljivog Dejmona, a vrana se vinula u
nebo, ostavljajući za sobom tek jedno crno pero. Praćen Boninim
pogledom, Klaus se zaleteo preko čistine i nestao u tami.
U šumi je zavladala mrtva tišina.
Bonina skamenjenost je polako popuštala. Najpre je zakoračila, a
zatim je potrčala do mesta na kom je ležao Stefan. Nije otvorio oči
kad mu je prišla; činilo se da je bez svesti. Kleknula je pored njega.
Zatim je osetila kako je okružuje nekakav užasan spokoj, kao kad u
ledenoj vodi osetiš prve znake hipotermije. Da nije doživela toliko
uzastopnih šokova, verovatno bi pobegla vrišteći ili bi povilenila. No,
sada joj se učinilo da je to jednostavno poslednji korak u nestvarno, u
svet koji je trebalo da bude drugačiji, ali je ipak bio takav kakav
jeste. Bio je to loš svet. Veoma loš. Najlošiji od svih mogućih svetova.
Nikada nije videla da je neko tako povređen, čak ni gospodin
Taner, a on je umro od rana. Nijedan Merin savet nije to mogao
zalečiti. Ne bi pomoglo ni da ga na nosilima odnesu do operacione
sale. Obuzeta jezivim spokojem, podigla je pogled i videla svetlucanje
na mesečini i nejasne obrise lepetavih krila. Kada je Dejmon stao
kraj nje, progovorila je prilično pribrano i razumno:
„Može li mu pomoći ako mu damo krv?"
Činilo se da je nije čuo. Posmatralo ju je crnilo njegovih
proširenih zenica. Nestalo je jedva zauzdanog nasilja; suspregnuta
silina besa utihnu. Kleknuo je i dotakao tamnu glavu koja je počivala
na zemlji.
„Stefane?"
Boni je zatvorila oči.
Dejmon je uplašen, pomislila je. Dejmon je uplašen, Dejmon!, a
ja, o bože, ja ne znam šta da radim. Ništa ne mogu da učinim, sve je
gotovo, poraženi smo. Dejmon se boji za Stefana. Neće moći da se
pobrine za sve, a neko ovo mora da ispravi. O bože, molim te, pomozi.
Silno sam uplašena. Stefan umire, Meredit i Met su povređeni, a
Klaus će se vratiti.
Otvorila je oči i pogledala Dejmona. Bio je bled, a raširene zenice
su mu davale izgled zastrašujuće mladolikosti.
„Klaus će se vratiti", tiho je rekla Boni. Nije ga se više plašila.
Nisu to bili drevni lovac i sedamnaestogodišnja devojka, koji sede na
kraju sveta. Bili su to Dejmon i Boni, tek dvoje ljudi koji moraju
delati najbolje što umeju.
„Znam", odvrati Dejmon. Držao je Stefanovu ruku, nimalo se ne
stideći zbog toga. To se činilo logičnim i razumnim. Dejmon je slao
Moć Stefanu, osetila je, ali to nije bilo dovoljno.
„Hoće li mu krv pomoći?"
„Ne mnogo. Možda malo."
„Moramo pokušati s bilo čim što iole može pomoći." Stefan
prošapta:
„Ne."
Boni se iznenadila. Mislila je da se obeznanio. No, otvorio je oči;
tinjale su opreznim zelenim sjajem. Samo je u njima još bilo života.
„Ne budi glup", odvrati Dejmon grublje. Stiskao je Stefanovu
ruku dok nije pobelela. „Teško si povređen."
„Neću prekršiti obećanje." Nepobediva tvrdoglavost je izbijala iz
njegovog glasa, a njegovo bledo lice beše jednako odlučno. Kada je
Dejmon ponovo otvorio usta, bez sumnje nameravajući da kaže da će
mu slomiti vrat ako ne prekrši obećanje, Stefan je dodao: „Posebno
ako to nikome neće doneti nikakvog dobra."
Zavladao je tajac. Boni se borila sa surovom istinom Stefanovih
reči. Sada i ovde, na ovom grozomornom, izglobljenom mestu,
izgovori i lažna uverenja doimaju se pogrešnim. Samo istina vredi, a
Stefan je govorio istinu.
Još je gledao svog brata, koji mu je uzvraćao pogled. Dejmon je
obujmio Stefana onom svirepom, razjarenom pažnjom kojom je do
malopre proždirao Klausa. Kao da će to nekako pomoći.
„Ja nisam teško povređen. Ja sam mrtav", surovo reče Stefan,
pogleda prikovanog za Dejmona. Ovo je poslednji i najveći sukob
dveju volja, pomisli Boni. „Ti moraš da izvučeš Boni i ostale odavde."
„Nećemo te ostaviti", umešala se Boni. To je bila istina; toliko je
mogla da kaže.
„Morate!" Stefan nije skidao pogled s brata. „Dejmone, znaš da
sam u pravu. Klaus će stići svakog časa. Nemoj uništiti svoj život.
Nemoj uništiti njihove živote."
„Nije mi stalo do njihovih života", prosikta Dejmon.
Istina, pomislila je Boni, ne uvredivši se. Dejmonu je stalo samo
do jednog života, vlastitog.
„Jeste, stalo ti je!", odbrusi Stefan. Čvrsto je stiskao Dejmonovu
ruku, kao da tim stiskom pokušava da iscedi Dejmonovu saglasnost.
„Elena je imala poslednji zahtev; pa, ovo je moj. Ti imaš Moć,
Dejmone. Iskoristi je da im pomogneš."
„Stefane...", bespomoćno prošapta Boni;
„Obećaj mi", reče Stefan Dejmonu, lica iskrivljenog od bola.
Dejmon je na tren samo gledao u njega. Onda je brzo i oštro, kao
da zamahuje bodežom, rekao:
„Obećavam." Pustio je Stefanovu ruku i ustao, okrećući se ka
Boni. „Hajdemo."
„Ne možemo ga ostaviti..."
„Nego šta nego možemo." S Dejmonovog lica iščeznu i poslednji
trag mladolikosti. Više nije izgledao ranjivo. „Ti i tvoji ljudski drugari
ćete otići odavde, zauvek. Ja ću se vratiti."
Boni je odmahnula glavom. Znala je da Dejmon ne izdaje
Stefana, da je to njegov način da postavi Stefanove ideale iznad
Stefanovog života, ali za nju je sve to bilo previše nejasno i
nerazumljivo. Nije to razumela, a nije ni želela da razume. Znala je
samo da ne mogu ostaviti Stefana da leži tamo.
„Polazi, odmah", reče Dejmon čeličnim glasom, krenuvši prema
njoj. Boni se spremila za okršaj, ali uto je njihova rasprava postala
bespredmetna. Začuo se prasak; munja fijuknu poput džinovskog biča
i obasja ih neizdrživom svetlošću. Boni je bila zaslepljena. Kada joj se
razbistrilo pred očima, pogled joj zastade na plamenu koji je buktao
iz sveže crne rupe u podnožju drveta.
Klaus se vratio. S munjom.
Bonin pogled se ustremio k njemu pošto je njegovo kretanje
razbijalo nepomičnost prizora na čistini. Kao da drži krvav trofej,
mahao je štapom belog jasena koji je izvukao iz svojih leđa.
Gromobran, pomisli Boni tek tako, a zatim se začu još jedan
tresak. Sevnulo je iz vedra neba, a plavo-bele munje su blistale poput
podnevnog sunca. Boni je posmatrala kako munja pogađa jedno drvo,
pa još jedno, sve bliže i bliže. Dva drveta između kojih je stajala Boni
eksplodiraše uz takvu buku da ju je najpre osetila, pa tek onda čula.
Prodrla je kroz njene bubne opne. Dejmon, čije su oči bile još
osetljivije, stavi ruku na čelo da se zaštiti. Zatim povika:
„Klause!" i pojuri prema svetloputom stvoru. Nije se šunjao; bio
je to smrtonosni juriš, nalet ubistvene brzine vuka ili mačke u lovu.
Munja ga pogodi usred zaleta.
Kada je to spazila, Boni je kriknula i skočila na noge. Videla je
plavu svetlost vrelih gasova i osetila miris paljevine. Dejmon je,
nepomičan, ležao ničice. Boni opazi kako se tanani dim vije iz njega i
iz drveća.
Užasnuta i nema, pogledala je Klausa.
Šepurio se dok je hodao čistinom, držeći štap kao što bi držao
palicu za golf. U prolazu se nadneo nad Dejmona i nasmejao se. Boni
je osetila poriv da vrisne, ali je ostala bez daha.
„Tebe ću kasnije da dokrajčim", reče Klaus onesvešćenom
Dejmonu. Zatim okrenu lice ka Boni.
„Ti", rekao je. „Tobom ću se pozabaviti odmah."
Tek je trenutak kasnije shvatila da se obraćao Stefanu. Te plave
oči nabijene elektricitetom behu prikovane za Stefanovo lice. Zatim
skliznuše ka Stefanovom krvavom telu.
„Sada ću te pojesti, Salvatore."
Boni je bila sama. Jedina je ostala da stoji. Bila je preplašena.
Ali, znala je šta joj je činiti.
Pustila je da joj kolena ponovo zaklecaju i skljokala se na zemlju
pored Stefana.
Dakle, ovako izgleda kraj, pomislila je. Klečiš pored svog viteza,
a zatim se suočavaš s neprijateljem. Pogledala je u Klausa i pomerila
se tako da zakloni Stefana. Činilo se da ju je tek tad primetio.
Namrštio se kao da je našao pauka u salati. Narandžastocrvena
svetlost vatre je treperila na njegovom licu.
„Skloni mi se s puta."
„Neću."
Ovako počinje kraj. Ovako, jednostavno: jedna reč i umireš u
letnjoj noći, kad mesec i zvezde sijaju, a logorska vatra gori poput
ognja kojim su druidi prizivali mrtve.
„Boni, odlazi", mučno reče Stefan. „Odlazi dok možeš."
„Neću", odvratila je. Izvini, Elena, rekla je u sebi. Ne mogu da ga
spasem. Ovo je sve što mogu da učinim.
„Skloni mi se s puta", procedi Klaus kroz zube.
„Neću."
Mogla je da sačeka i pusti da Stefan umre ovako, umesto s
Klausovim zubima zarivenim u grlo. Možda i nije bilo posebne
razlike, ali to je bilo sve što je mogla da ponudi.
„Boni...", prošapta Stefan.
„Zar ne znaš ko sam ja, devojčice? Ja sam hodao podruku s
đavolom. Ako se pomeriš, pustiću te da umreš brzo."
Glas ju je izdao. Odmahnula je glavom. Klaus je zabacio glavu i
počeo da se smeje. Strcnulo je još malo krvi.
„Dobro", rekao je, „neka bude po tvom. Umrećete zajedno."
Letnja noć, pomislila je Boni. Veče ravnodnevice, u kojoj je
granica među svetovima najtananija.
„Reci laku noć, dragana."
Nema vremena za trans, nema vremena ni za šta. Ni za šta osim
za očajnički poziv.
„Elena!", vrisnula je. „Elena! Elena!" Klaus je ustuknuo.
Za trenutak je izgledao kao da ga samo to ime uznemirava, ili
pak kao da očekuje da neko odgovori na Bonine jecaje. Zastao je,
osluškujući.
Boni je prizvala sve svoje moći, upinjući se iz sve snage da
usmeri svoju potrebu i svoju molbu u prazninu pred sobom. Nije
osećala ništa. Samo je pucketanje vatre narušavalo letnju noć. Klaus
se okrenuo ka Boni i Stefanu i iskezio se.
Zatim je Boni videla kako iz zemlje izranja izmaglica.
Ne, to nije mogla biti izmaglica. Mora da je to dim od vatre.
Međutim, to se kovitlalo, podižući se uvis kao vrtložić vihora ili pak
kao đavolja prašina. Zgušnjavalo se u oblik veličine čoveka. Još jedan
oblik se pojavljivao malo dalje. Zatim Boni opazi i treći. Onda se
izmaglica kovitlala svuda unaokolo. Izranjala je iz zemlje, između
drveća. Ukazivala se u jasno razgraničenim lokvama. Boni je nemo
razaznavala svaku mrlju; videla je plamenove, hrastove, cigle
dimnjaka.
Klaus je prestao da se smeje. Nepomično je posmatrao.
Boni se okrenula prema Stefanu, nesposobna da sroči pitanje.
„Nemirni duhovi", prošaptao je hrapavim glasom, pažljivo
posmatrajući prizor. „Ravnodnevica." Boni je razumela.
Pristizali su preko reke, sa obale na kojoj je ležalo staro groblje.
Pristizali su iz šume, gde su se nalazile nebrojene zajedničke
grobnice, u koje su tela bacana da ne bi trunula unaokolo. Nemirni
duhovi, vojnici koji su se ovde borili i umrli za vreme Građanskog
rata. Natprirodni domaćini koji su se odazivali na poziv u pomoć.
Pojavljivali su svuda unaokolo. Bilo ih je na stotine. Boni je već
nazirala njihova lica. Magličasti obrisi su se ispunjavali mnoštvom
bledih, razlivenih vodenih boja. Videla je sjaj plavog i svetlucanje
sivog. Trupe Unije i Konfederacije zajedno. Boni je krajičkom oka
uhvatila pištolj zadenut za pojas i odsjaj ukrašenog mača. Širite na
rukavima. Gustu crnu bradu; negovanu sedu, koja se spušta niz prsa.
Malu figuru, detinje visine, s crnim rupama umesto očiju i s dobošem
koji joj seže do butina.
„Bože moj", prošaptala je. „O bože." Nije to bilo negodovanje. Bilo
je to nešto nalik na molitvu.
Nije da ih se nije plašila. Imala je osećaj da se ostvarila svaka
njena noćna mora o groblju. Prizor ju je podsećao na prvi san o Eleni,
kada su stvorovi počeli da izviru iz crnih rupa u zemlji; samo, ovi
stvorovi nisu puzali. Leteli su, klizili i lebdeli dok se nisu zgusnuli u
ljudsko obličje. Sve što je Boni ikada osećala na starom groblju, da je
živo i puno očiju koje posmatraju, da na njemu nekakva Moć smireno
vreba, pokazalo se istinitim. Zemlja Felove Crkve je pokazivala svoje
krvave uspomene. Duhovi onih koji su ovde izgubili život ponovo su
koračali.
Boni je osećala njihov bes. To ju je plašilo. U njoj se budilo još
jedno osećanje zbog kog nije mogla da dođe do daha. Jače je stisnula
Stefanovu ruku. Maglena vojska je imala vođu.
Jedna figura je lebdela ispred ostalih, najbliže Klausu. Još nije
imala konačan oblik, ali je sijala i svetlucala bledozlatnom svetlošću
plamena sveće. Zatim je, učinilo se Boni, počela da sakuplja sastojke
iz vazduha, sve jače zračeći nezemaljskom svetlošću. Bila ja svetlija
od vatre. Bila je toliko svetla da se Klaus odmakao, a Boni je
zatreptala i ugledala Stefana kako širom otvorenih očiju zuri pravo u
prikazu. U njegovom pogledu nije bilo straha. Blago se smešio, kao da
mu je drago što će to biti poslednji prizor koji je video.
Boni je bila sigurna.
Klaus je ispustio štap. Okrenuo se od Boni i Stefana, suočivši se
sa svetlošću koja je plutala po čistini poput anđela osvete. Dok joj je
zlatna kosa lepršala na neosetnom vetru, Elena ga je pogledala.
„Došla je", prošaptala je Boni.
„Pozvala si je", promrmljao je Stefan. Glas mu se izgubio u
dahtaju, ali još se smešio, dostojanstvenog pogleda.
„Skloni se od njih", rekla je Elena, a njen glas je istovremeno
dopirao do Boninih ušiju i do njenog uma. Kao da su zvonile desetine
zvona, daleko i blizu u isti mah. „Gotovo je, Klause."
Međutim, Klaus se brzo pribrao. Boni je primetila kako mu se
ramena podižu dok diše. Prvi put je videla rupu u šućmurastom
mantilu na mestu gde ga je probolo koplje belog jasena. Videla se
tamnocrvena mrlja, a krv je ponovo potekla kad je podigao ruke.
„Misliš da te se bojim?", povikao je. Zavrteo se unaokolo, smejući
se bledim oblicima. „Mislite da se bojim nekog od vas? Vi ste mrtvi!
Prah na vetru! Ne možete mi ništa!"
„Varaš se", zvonko odvrati Elena.
„Ja sam jedan od Drevnih! Jedan od Iskonskih! Znate li vi šta to
znači?" Klaus se opet okrenuo, obraćajući se svima, a njegove
neprirodno plave oči kao da su sijale crvenim odsjajem vatre. „Ja
nikada nisam umro. Svi ste vi umrli, vi, gomilo sablasti! Ja pak
nisam. Smrt mi ne može ništa. Ja sam neuništiv!"
Poslednje reči je izgovorio toliko glasno da su odjekivale među
drvećem. Neuništiv... neuništiv... neuništiv. Boni je čula kako nestaju
u gladnom pucketanju vatre. Elena je sačekala da i poslednji odjek
utihne. Zatim je jednostavno rekla:
„Ne sasvim." Okrenula se i pogledala maglovite oblike koji su je
okruživali. „On želi da prolije još krvi ovde."
Začuo se nov, šupalj glas. Slušajući ga, Boni je imala osećaj da joj
hladna voda kaplje niz kičmu.
„Ja kažem da je ovde bilo dovoljno ubijanja." Bio je to vojnik
Unije, odeven u uniformu s dvorednim kopčanjem.
„Više nego dovoljno", rekao je drugi glas, koji je odjeknuo kao
bubanj iz daljine. Bio je to vojnik Konfederacije naoružan bajonetom.
„Krajnje je vreme da neko ovo zaustavi", oglasi se starac u ručno
ofarbanoj uniformi.
„Ne možemo dopustiti da se ovo nastavi", reče mali dobošar s
crnim rupama umesto očiju.
„Nema više prolivanja krvi!", povika nekoliko glasova. „Nema
više ubijanja!" Vapaj se prenosio od jednog do drugog sve dok nije
nadjačao tutnjavu vatre. „Nema više krvi!"
,,Ne možete me povrediti! Ne možete me ubiti!"
„Hajdemo u napad, momci!"
Boni nije mogla da razazna ko je izrekao poslednju komandu. No,
svi su joj se povinovali, bez obzira na to kojoj su vojsci pripadali.
Podizali su se, lebdeli, rastvarali se u mračnu maglu iz koje je
posezalo na hiljade ruku. Sručili su se na Klausa kao okeanski talas,
bacajući se na njega i gutajući ga. Svaka ruka ga je zgrabila i, iako se
Klaus borio i bacakao rukama i nogama, bilo ih je previše za njega
jednog. Svega nekoliko sekundi kasnije, bio je preplavljen. Progutala
ga je mračna magla, koja se uskovitlala poput tornada. Iz vrtloga su
dopirali slabašni krici.
„Ne možete me ubiti! Ja sam besmrtan!"
Tornado se otkovitlao u tamu i iščezao iz Boninog vidokruga.
Trag duhova ga je pratio poput repa komete koja preleće preko
noćnog neba.
„Kuda ga vode?" Boni nije nameravala da to izgovori naglas.
Samo je bupnula, ne razmislivši. No, Elena ju je čula.
„Vode ga tamo gde ne može da čini zlo", odgovorila je, a izraz
njenog lica je sprečio Boni da zapitkuje i dalje.
S druge strane čistine začu se cvilenje i jaukanje. Boni se
okrenula i videla Tajlera kako stoji: ni čovek ni životinja. Nije bilo
potrebe za Kerolajninim štapom. Zurio je u Elenu i grupicu zaostalih
figura i trtljao.
„Ne dozvolite da me odvedu! Ne dozvolite da odvedu i mene!"
Zavrteo se pre nego što je Elena uspela da progovori. Na
trenutak je pogledao vatru koja ga je nadvisivala, pa je jurnuo pravo
kroz nju, uputivši se ka šumi. Boni je kroz plamen videla kako pada
na zemlju, pokušavajući da ugasi vatru koja se razgorevala na njemu.
Pobegao je. Zatim se vatra razbuktala i više ništa nije mogla da vidi.
Ali, setila se nečega: Meredit... i Met. Poduprta, Meredit je ležala
i posmatrala. Glava joj je počivala u Kerolajninom krilu. Met je još
ležao na leđima. Bio je povređen, ali njegove povrede nisu bile teške
kao Stefanove.
„Elena", rekla je Boni da bi privukla Eleninu pažnju, a onda je
samo pogledala u njega.
Svetlost se približila. Stefan nije trepnuo. Pogledao je u srce
blistave figure i nasmešio se.
„Sada je zaustavljen. Zahvaljujući tebi."
„Boni nas je pozvala. Nije mogla to da uradi da, zajedno s vama,
nije bila na pravom mestu u pravo vreme."
„Pokušao sam da održim obećanje."
„Znam, Stefane."
Boni se nije svideo taj ton. Previše je nalikovao oproštaju,
oproštaju zauvek. Prisetila se sopstvenih reči: Možda bi otišao na
neko drugo mesto ili... ili bi se jednostavno ugasio. Nije želela da
Stefan ode bilo kuda. Sigurno da neko ko toliko liči na anđela...
„Elena, zar ne možeš nešto da učiniš?", upitala je. „Zar ne možeš
da mu pomogneš?" Glas joj je drhtao.
Elena se okrenula da je pogleda. Izraz njenog lica je bio
beskrajno nežan i tužan, što je još više ražalostilo Boni. Podsetila ju
je na nekoga. Da: na Honoriju Fel. Honorijin pogled je bio takav, kao
da njime posmatra svu neizbežnu nepravdu ovog sveta, sva
ogrešenja, sve što nije trebalo da se dogodi, a dogodilo se.
„Mogu da učinim nešto, ali ne znam da li on želi takvu pomoć."
Okrenula se prema Stefanu. „Stefane, mogu da zalečim ono što je
Klaus uradio. Večeras imam mnogo Moći. Ipak, ne mogu da zalečim
ono što je Ketrin uradila."
Bonin ukočen um se nakratko borio sa Eleninim rečima. Šta je
Ketrin uradila? Ima već nekoliko meseci otkako se Stefan oporavio od
Ketrininog mučenja u kripti. Onda je shvatila. Ketrin je pretvorila
Stefana u vampira.
„Prošlo je mnogo vremena", govorio je Stefan Eleni. „I da me
zalečiš, postao bih gomila prašine."
„Da." Elena se nije nasmešila, već je samo staloženo nastavila da
gleda u njega. „Da li želiš da ti pomognem, Stefane?"
„Da nastavim da živim na ovom svetu, krijući se od sunca..."
Stefanov glas se pretočio u šapat, a njegove zelene oči su bludele.
Boni je poželela da ga protrese. Živi, poželela je da kaže, ali nije se
usudila strahujući da će ga time podstaći da odabere smrt.
„Da nastaviš da se trudiš", reče Boni. Oboje pogledaše u nju.
Uzvratila je pogled, isturivši bradu. Opazila je kako se Elenine svetle
usne oblikuju u osmeh. Elena se okrenula ka Stefanu, a njen slabašni
osmeh se preneo na njega.
„Da. Potrebna mi je tvoja pomoć", tiho je rekao.
Sagnula se i poljubila ga.
Boni je videla kako se svetlost sa Elene preliva na Stefana poput
reke bleštave svetlosti koja nosi sve pred sobom. Obmotala se oko
njega onako kako je crna magla obujmila Klausa. Nalikovala je slapu
dijamanata, te je naposletku čitavo
Stefanovo telo sijalo kao njeno. Boni je načas zamislila kako se
njegova krv kravi i sliva u svaku venu, u svaki kapilar, isceljujući sve
pred sobom. Natopivši Stefanovu kožu, svetlost se raspršila u
zlatastu auru. Košulja mu je i dalje bila raskomadana, ali meso je
ispod nje bilo glatko i čvrsto. Očiju raširenih od čuda, Boni nije mogla
da odoli da ga ne dotakne.
Bila je to koža zdravog čoveka. Užasne rane su nestale.
Zasmejala se grozničavo, a onda je podigla pogled i zajecala.
„Elena... tu je i Meredit, takođe..."
Blistava svetlost se već kretala preko čistine. Meredit je pogleda
iz Kerolajninog krila.
„Zdravo, Elena", rekla je kao i obično, no glas joj beše jedva
čujan.
Elena se sagnula i poljubila je. Svetlost je opet potekla,
obuhvatajući Meredit. Kada je izbledela, Meredit se osovila noge.
Onda je Elena to uradila i Metu, koji se probudio zbunjen, ali
oprezan. Poljubila je i Kerolajn, koja se ispravila i prestala da drhti.
Zatim je došla do Dejmona.
Još je ležao na mestu gde je pao. Duhovi su prešli preko njega ne
primećujući ga. Elenina svetlost je lebdela nad njim, pružajući ruku
da ga dotakne. Zatim se sagnula i poljubila tamnu glavu na zemlji.
Kada je svetlucava svetlost izbledela, Dejmon je ustao i otresao
glavu. Video je Elenu i umirio se, a potom je ustao pazeći na svaki
pokret. Ništa nije rekao, samo ju je ispratio pogledom dok se vraćala
Stefanu.
Njegova silueta se ocrtavala na svetlosti vatre. Boni je jedva
razaznala kako crveni sjaj potiskuje Elenino zlatno zračenje. No,
primetivši to, zadrhtala je od uzbune.
„Moj poslednji poklon", rekla je Elena. Počela je kiša.
Nije to bila olujna kiša, već kiša koja sipi i natapa sve. Boni je
osetila kako je kapi prožimaju do srži. Vatra se ugasila.
Kiša je bila hladnjikava i čista; kao da je ispirala sav užas
poslednjih nekoliko časova, čisteći proplanak od svega što se tu
događalo. Boni je podigla lice ka kiši, zatvorila oči i poželela da
ispruži ruku i da je zagrli. Kiša je jenjavala i ona je opet pogledala
Elenu.
Elena je gledala Stefana, ali na njenim usnama nije bilo osmeha.
Nema tuga joj se vratila na lice.
„Ponoć je", rekla je. „Moram da pođem."
Boni je odmah znala da taj odlazak nije privremeni rastanak.
Odlazila je zauvek. Elena se uputila na mesto gde nijedan trans niti
san ne može dopreti.
I Stefan je to znao.
„Samo još nekoliko minuta", rekao je, posežući za njom. „Žao mi
je..."
„Elena, čekaj... moraš mi reći..."
„Ne mogu!" Njeno smireno lice se namreška, otkrivajući ne samo
nežnu tugu nego i bol koja ju je kidala. „Stefane, ne mogu da čekam.
Mnogo mi je žao."
Boni je imala utisak da neko vuče Elenu unazad, povlačeći je u
dimenziju koju ona nije mogla da vidi. Možda odlazi na isto mesto na
koje je otišla Honorija kada je obavila svoj zadatak, pomislila je Boni.
Da počiva u miru.
Međutim, Elenin pogled nije bio smiren. Bio je prikovan za
Stefana, a ruke su joj se bespomoćno pružale prema njemu. Nisu se
dodirnuli. Kuda god da su je vukli, bilo je predaleko.
„Elena... molim te!" Tim ju je tonom dozivao u svojoj sobi.
Zvučalo je kao da mu se srce slama.
„Stefane", povikala je posežući k njemu obema rukama.
No, smanjivala se i nestajala. Boni je osetila kako jecaj u njoj
navire i približava se grlu. Nije fer. Sve što su ikada želeli jeste da
budu zajedno. Sada je pak Elenina nagrada za to što je pomogla
gradu i obavila svoj zadatak bila to da bude zauvek razdvojena od
Stefana. Jednostavno nije bilo fer.
„Stefane", ponovo se oglasila Elena, ali njen glas je dopirao
izdaleka. Svetlost je skoro iščezla. Uplakana Boni je nepomično
posmatrala poslednji treptaj.
Još jednom je na čistini zavladala tišina. Nestali su svi duhovi
Felove Crkve koji su te noći ustali da spreče prolivanje krvi. Svetii
duh koji ih je predvodio nestade bez traga, a čak i mesec i zvezde
behu prekriveni oblacima.
Boni je znala da Stefanovo lice nije mokro od kiše koja je i dalje
rominjala. Teško dišući, stajao je i posmatrao mesto na kom se
poslednji put ukazala Elenina svetlost. Sva čežnja i bol koje je ranije
viđala na njegovom licu nisu bile ništa u poređenju s patnjom koju je
sada videla.
„Nije fer", pošaptala je. Zatim je povikala u nebo. Nije je bilo
briga kome se obraća. „Nije fer!"
Stefan je sve brže disao. I on je podigao lice. Na njemu se nije
ukazao bes, već nepodnošljiv bol. Pogledom je tražio oblake da bi u
njima uhvatio poslednji tračak zlatne svetlosti, slabašni treptaj sjaja.
Nije ga bilo. Boni je primetila kako mu se telo grči, kao onda kad ga
je Klaus ranio. Nikada nije čula ništa užasnije od vapaja koji je
prasnuo iz njega.
„Elena!"



The Vampire Diaries Serbia


_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Svako ima svoju srećnu zvezdu. Neka moja noćas prati tebe. ~

View previous topic View next topic Back to top  Message [Page 1 of 1]

Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum