You are not connected. Please login or register

Četrnaesto poglavlje

View previous topic View next topic Go down  Message [Page 1 of 1]

1 Četrnaesto poglavlje on Sun 24 Jun 2012, 10:23 am

chocolateChanel.


Administrator
Administrator



Vampirski Dnevnici, Knjiga IV.

"Mračno Okupljanje"

By

Lisa J. Smith



Četrnaesto poglavlje

„Sišao je s uma", rekao je Met, zureći u prazan dovratak.
„Ne, nije", odvrati Meredit. Glas joj je bio žaloban i tih, ali bilo je
u njemu i izvesne bespomoćnosti. „Zar ne vidiš šta radi, Mete?",
upitala je kad se okrenuo prema njoj. „Vičući na nas, pokušava da
nas natera da ga zamrzimo kako bi nas oterao od sebe. Ponaša se
bezobrazno kako bismo se naljutili i pustili ga da ode sam." Pogledala
je prema vratima i podigla obrvu. „'Ubiću svakoga ko me bude pratio'
ipak jeste preterivanje."
Uprkos tome što se upinjala da suzbije smeh, Boni se naglo
zakikota.
„Mislim da je to pozajmio od Dejmona. 'Shvatite, ne treba mi niko
od vas.'"
„'Vi, gomilo glupih ljudi'", dodao je Met. „Ipak, i dalje ne
razumem. Ti si upravo imala predosećanje, Boni, a Stefan uglavnom
ne odbacuje proročanstva. Ako je nemoguće boriti se i pobediti, zašto
uopšte ići?"
„Boni nije rekla da je nemoguće boriti se i pobediti. Rekla je da je
nemoguće boriti se i preživeti. Je li tako, Boni?" Meredit pogleda
drugaricu.
Napad smeha utihnu. Boni je, preneražena, pokušala da
preispita predosećanje, ali sve što je znala behu reči koje su blesnule
u njenoj svesti. Niko ne može da se izbori s njim i da preživi.
„Misliš da Stefan namerava..." Gromki bes se rasplamsavao u
Metovom pogledu. „Namerava da zaustavi Klausa po cenu sopstvene
smrti? Poput žrtvenog jagnjeta?"
„Poput Elene, rekla bih", trezveno odvrati Meredit. „Možda...
možda želi da joj se pridruži."
„Neće biti." Boni je zavrtela glavom. Možda nije znala mnogo o
predskazanju, ali ovo jeste znala. „Sigurna sam da ne misli to. Elena
je posebna. Ona je takva kakva jeste jer je umrla previše mlada;
mnogo šta nije stigla da dovrši, a - pa, ona je posebna. Stefan je pak
vampir pet stotina godina i sigurno neće umreti mlad. Niko ne
garantuje da će završiti sa Elenom. Možda bi otišao na neko drugo
mesto ili... ili bi se jednostavno ugasio. On to zna. Sigurna sam da
zna. Mislim da samo pokušava da održi svoje obećanje da će
zaustaviti Klausa po svaku cenu."
„Barem će pokušati", nežno reče Met, kao da navodi nečije reči.
„Čak i ako zna da će izgubiti." Odjednom je podigao pogled ka
devojkama. „Idem za njim."
„Naravno", strpljivo odvrati Meredit.
Met je oklevao.
„Hm, verovatno nema svrhe da vas ubeđujem da ostanete ovde?"
„Posle čitavog tog govora o držanju zajedno? Nema šanse."
„Toga sam se i plašio. Pa..."
,,Pa... Hajdemo odavde", rekla je Boni.
Sakupili su sve oružje koje su mogli da nađu: Metovu britvu koju
je Stefan ispustio, bodež s drškom od slonovače iz Stefanovog stočića i
rezbarski nož iz kuhinje.
Napolju nije bilo ni traga od gospođe Flauers. Nebo je nad njima
bilo svetloljubičasto, a prema zapadu se prelivalo u boju kajsije.
Sumrak večeri ravnodnevice, pomislila je Boni, a koža na rukama joj
se blago naježi.
„Klaus je pomenuo staro imanje u šumi, sigurno je mislio na
Frančerovu kuću", rekao je Met. „Tamo je Ketrin bacila Stefana u
napušten bunar."
„To ima smisla. Verovatno koristi Ketrinin tunel da se kreće
gore-dole pod rekom", rekla je Meredit. „Ukoliko Drevni nisu dovoljno
moćni da mogu da pređu preko tekuće vode, a da se ne povrede."
Tako je, setila se Boni, zli stvorovi ne mogu da pređu preko vode
koja teče, a što si gori, sve je teže.
„Ali ne znamo ništa o Drevnima", rekla je.
„Ne znamo, tako da moramo biti pažljivi", odvrati Met.
„Poznajem tu šumu prilično dobro, a znam stazu kojom će Stefan
verovatno ići. Mislim da bi trebalo da pođemo drugom stazom."
„Da nas Stefan ne primeti i ne ubije?"
„Da nas Klaus ne primeti, bar ne sve nas. Tako ćemo možda i
stići do Kerolajn. Nekako moramo da izvučemo Kerolajn iz jednačine.
Dokle god Klaus preti da će je povrediti, Stefan će učiniti sve što on
bude želeo. Pri tom, uvek je najbolje unapred isplanirati napad.
Klaus mu je poručio da se nađu kad padne mrak, pa, mi ćemo tamo
biti pre mraka, a možda ćemo moći i da ga iznenadimo."
Boni je bila impresionirana strategijom. Nije ni čudo što je
kvoterbek, pomislila je. Ja bih samo zaurlala i jurnula.
Met je odabrao skoro neprimetnu stazicu koja je vodila između
hrastova. Zbunje je u ovo doba godine bilo posebno bujno. Svuda su
rasli mahovina, trava, cveće i paprat. Boni je morala da se pouzda u
Meta jer ona sama nije imala pojma kuda idu. Iznad njih, ptice su
pevale poslednju pesmu pre nego što potraže mesto za počinak.
Padao je mrak. Leptirice i mrežokrilci su lepršali oko Boninog
lica. Nakon što se spotakla o otrovnu divlju pečurku na kojoj su
večerali puževi, bilo joj je drago što je ovog puta obukla farmerice.
Met im napokon reče da stanu.
„Približavamo se", rekao je tihim glasom. „Postoji jedna strmina
s koje možemo da vidimo Klausa, a da Klaus nas ne vidi. Budite tihe i
pažljive."
Boni nikada ranije nije toliko pazila kuda gazi. Srećom, opalo
lišće je bilo mokro, pa je manje šuškalo pod njihovim nogama.
Nekoliko minuta kasnije, Met leže na stomak i dade im znak da i one
to učine. Boni je zdušno ubeđivala sebe da joj ne smetaju stonoge i
crvi koji joj klize po prstima i da je potpuno ravnodušna prema
činjenici da joj paučina prekriva lice. Ovo je pitanje života ili smrti, a
ona je sposobna. Nije mlakonja, nije beba, sposobna je.
„Evo", prošapta Met jedva čujnim glasom. Boni je dopuzala do
njega i pogledala.
Posmatrali su Frančerovo imanje, ili pak ono što je od njega
ostalo. Još odavno se obrušilo skoro do zemlje i zaraslo u šumu.
Ostali su samo temelji, kamenje prekriveno rascvetalim, korovom i
dračom, i visok dimnjak koji je stajao poput usamljenog spomenika.
„Eno Kerolajn", šapnu Meredit u Bonino drugo uvo.
Kerolajn je bila nejasna figura koja je sedela uz dimnjak. Njena
bledozelena haljina se nazirala u sumraku, ali njena kestenjasta kosa
se utapala u tamu. Nešto se belasalo na njenom licu. Usredsredivši
se, Boni shvati da je to povez. Traka ili zavoj. Kerolajn je držala ruke
na leđima, a noge joj behu opružene, te je Boni zaključila da je
vezana.
Jadna Kerolajn, pomislila je, opraštajući joj sve grozne, sitne,
sebične psine, kojih je, kad se sve sabere, zaista bilo mnogo. No, Boni
nije mogla da zamisli ništa gore od toga da te otme ludi vampir koji je
već ubio dve tvoje drugarice iz razreda, odvuče te u šumu i veže, a
onda te ostavi da čekaš dok ti život zavisi od drugog vampira koji ima
dovoljno dobar razlog da te mrzi. Uostalom, ipak je Kerolajn bacila
oko na Stefana i omrzla je Elenu jer je bila s njim. Stefan Salvatore je
bio poslednja osoba od koje se očekivalo da ima obzira prema
Kerolajn Forbs.
„Pogledaj!", usklikrm Met. „Je l' to Klaus?"
I Boni je primetila kako se nešto pomerilo s druge strane
dimnjaka. Dok je naprezala oči, pojavio se. Tanak šućmurast mantil
je lepršao oko njegovih nogu. Bacio je pogled na Kerolajn i ona se
skupila pred njim, pokušavajući da se odmakne. Njegov smeh je
toliko snažno odjeknuo u tišini da je Boni ustuknula.
„To je on", prošaptala je skrivajući se iza paprati. „Ali gde je
Stefan? Skoro se smrklo."
„Možda se opametio i odlučio da ne dođe", rekao je Met.
„Nije on te sreće", odvrati Meredit. Kroz paprat je gledala prema
jugu. Boni pogleda u tom pravcu i poskoči.
Stefan je stajao na ivici čistine, kao da se stvorio niotkuda. Čak
ga ni Klaus nije primetio, pomislila je Boni. Stajao je u tišini, ne
pokušavajući da sakrije ni sebe ni koplje od belog jasena. Njegov stav
i način na koji je posmatrao prizor pred sobom podsetiše Boni na to
da je pripadao plemstvu. Ništa nije govorio. Čekao je da ga Klaus
primeti, odbijajući da srlja.
Klaus se okrenuo ka jugu i ukočio se. Boni je imala utisak da je
iznenađen što se Stefan došunjao. Zatim se nasmejao i raširio ruke.
„Salvatore! Kakva slučajnost, baš sam razmišljao o tebi!"
Stefan je polako odmerio Klausa, od peševa njegovog dronjavog
mantila do vrha raščupane kose. Rekao je:
„Tražio si me. Ovde sam. Pusti devojku."
„Jesam li to rekao?" Naizgled iskreno iznenađen, Klaus prisloni
obe ruke na prsa. Zatim odmahnu glavom, kikoćući se. „Pa, ne baš.
Hajde prvo da popričamo."
Stefan klimnu glavom kao da je Klaus potvrdio nešto što je gorko
iščekivao. Skinuo je koplje s ramena i postavio ga preda se, lako i
vešto upravljajući glomaznim drvetom.
„Slušam", reče.
„Nije glup kao što izgleda", promrmlja Met iza paprati, pun
poštovanja. „A nije ni previše željan da pogine, čega sam se
pribojavao", dodao je. „Pažljiv je."
Klaus je pokazao prema Kerolajn, vrhovima prstiju prolazeći
kroz njenu kosu.
„Zašto ne dođeš ovamo da ne moramo da se dovikujemo?" Nije
pretio da će povrediti svoju zatočenicu, primetila je Boni.
„Dobro te čujem i odavde", odgovorio je Stefan.
„Dobro je", prošapta Met. „Tako je, Stefane!"
Boni je proučavala Kerolajn. Zatočena devojka se borila, vrteći
glavom kao da je pomahnitala ili kao da je nešto boli. Kerolajnini
pokreti su u njoj pobudili čudan osećaj, bili su to snažni trzaji, kao da
se upinjala da dotakne nebo. Nebo... Boni pogleda uvis: bilo je puno
tame, a polumesec je obasjavao drveće. Eto zašto je sada mogla da
vidi da je Kerolajnina kosa kestenjasta: to je do mesečine, pomislila
je. Zatim joj pogled pade tačno na drvo koje se nadnosilo nad
Stefanom. Njegove grane su blago šuškale jer nije bilo ni daška vetra.
„Mete?", usplahireno je prošaptala.
Stefan je bio usredsređen na Klausa: svaki mišić, svaki atom
njegove Moći beše naoštren i okrenut prema jednom od Drevnih. Ali,
na drvetu tačno iznad njega...
Zaboravila je na strategiju, zaboravila je da pita Meta šta da
učini. Iskočila je iz skrovišta i povikala.
„Stefane! Iznad tebe! Zamka!"
Stefan odskoči, oprezno kao mačka, trenutak pre nego što se
nešto sručilo odozgo. Mesec je savršeno obasjao scenu, te Boni ugleda
bele Tajlerove zube. Opazila je i prodoran beo pogled Klausovih očiju.
Sjurio se k njoj. Na trenutak je zabezeknuto zurila u njega, a zatim je
udario grom.
Iz vedra neba.
Boni će tek kasnije uvideti začudnost te pojave, njenu
strahotnost. U tom času je jedva primetila da je vedro nebo zaparala
zvezda padalica i da se šiljasta plava munja sjurila nadole i pogodila
Klausovu podignutu ruku. Sledeći prizor je bio toliko užasan da je
tama tog užasa progutala sve oko sebe: Klaus je nekako sakupio
munju, obmotao je oko ruke i bacio je na nju.
Stefan je vikao da beži, da beži! Boni ga je čula dok je zurila,
skamenjena, a onda ju je nešto zgrabilo i snažno povuklo u stranu.
Munja je poput džinovskog biča ošinula iznad njene glave i osetio se
miris ozona. Ničice je pala u mahovinu. Prevrnula se da zgrabi
Mereditinu ruku i zahvali joj što ju je spasla, ali je shvatila da je to
učinio Met.
„Ostani tu! Baš tu!", povikao je i odjurio.
Te strašne reči su katapultirale Boni, te je trčala za njim pre
nego što je i postala svesna da to čini.
Zatim je zavladao haos.
Klaus je jurnuo na Stefana, koji se rvao s Tajlerom udarajući ga.
Tajler je, premetnuvši se u vukodlaka, ispuštao užasne zvukove kad
ga je Stefan bacio na zemlju.
Meredit je trčala prema Kerolajn, prilazeći iza dimnjaka da je
Klaus ne bi primetio. Boni je videla kako stiže do Kerolajn i kako
Stefanov srebrni bodež blesnu kada je prerezala uže kojim su bili
obmotani Kerolajnini zglavci. Meredit je zatim odvukla Kerolajn iza
dimnjaka da bi joj oslobodila noge.
Zvuk koji je podsećao na borbu rogovima natera Boni da se
okrene. Klaus je napao Stefana svojom dugom granom, mora da je
dotad ležala na zemlji. Bilo je to koplje nalik na Stefanovo. Ali Klaus
i Stefan nisu probadali jedan drugog, nego su koristili štapove kao
močuge. Robin Hud, pomislila je ošamućena Boni. Mali Džon i Robin.
Tako su izgledali: Klaus je bio mnogo viši i krupniji od Stefana.
Primetivši još nešto, Boni kriknu. Tajler je, pridigavši se, čučao
iza Stefana, baš kao onda na groblju kad se bacio ka Stefanovom
grlu. Stefan mu je bio okrenut leđima, a Boni nije mogla da ga
upozori na vreme.
No, prenebregnula je Meta. Pognute glave, zanemarujući kandže
i oštre zube, sređivao je Tajlera. Borio se kao prvoklasni odbrambeni
igrač. Tajler je odleteo u stranu, a Met je bio na njemu.
Boni je bila preneražena. Pred njenim očima se uporedo odvijalo
nekoliko drama: Meredit je testerisala uže između Kerolajninih
članaka, Met je bespoštedno mlatio Tajlera, da ga ovako napadne na
fudbalskom terenu, diskvalifikovali bi ga, Stefan je kovitlao tu
močugu od belog jasena kao da je majstor te veštine. Klaus se
zaneseno smejao; činilo se da ga ta borba veseli. Razmenjivali su
udarce ubistvenom brzinom i tačnošću.
Izgleda da se Met našao u nevolji. Tajler ga je zgrabio, režeći;
upinjao se da se dočepa njegovog grla. Boni je mahnito gledala
unaokolo ne bi li pronašla nekakvo oružje, potpuno smetnuvši s uma
rezbarski nož koji je nosila u džepu. Pogled joj pade na suvu granu
hrasta. Podigla ju je i otrčala do mesta gde su se Tajler i Met borili.
Kada je dospela tamo, ustuknula je. Nije se usudila da upotrebi štap
jer se plašila da će pogoditi Meta. Njih dvojica su se prevrtali toliko
brzo da nije uspevala da ih razazna.
Zatim se Met ponovo obreo na Tajleru, gurajući mu glavu dole.
Dobro se držao. Boni je uvrebala priliku i naciljala. Ali, Tajler je
uvrebao nju. U naletu natprirodne snage, skupio je noge i odbacio
Meta toliko snažno da je odleteo. Met glavom udari o drvo. Boni
nikada neće zaboraviti taj zvuk, tup zvuk pucanja trule bundeve.
Skliznuo je niza stablo i ostao da leži.
Boni je dahtala u šoku. Možda bi krenula prema Metu, ali Tajler
je stajao ispred nje, glasno dišući dok mu se krvava pljuvačka slivala
niz bradu. Sada je ličio na životinju još više nego onda na groblju.
Kao u snu, Boni je podigla svoj štap, osetivši kako joj se ruke tresu.
Met ne pušta glasa od sebe, diše li? Čula je sopstvene jecaje kad se
suočila s Tajlerom. Ovo je smešno, to je momak iz njene škole.
Momak s kojim je pre godinu dana plesala na žurki povodom kraja
školske godine. Kako je mogao da joj prepreči put k Metu, kako je
mogao da im nanosi zlo? Kako je mogao da radi sve ovo?
„Tajlere, molim te...", počela je, nameravajući da ga urazumi, da
ga zamoli...
„Sama si u šumi, curice?", rekao je.
Glas mu se premetnuo u režanje, a zvukovi su se u poslednji čas
pretakali u reči. Boni je namah shvatila da to više nije onaj dečko s
kojim je išla u školu. Pred njom je bila životinja. O bože, koliko je
ružan, pomislila je. Crvena pljuvačka mu se teglila iz usta. U tim
žutim očima uzanih zenica videla je okrutnost ajkule, i krokodila, i
zolje koja polaže jaja u živo telo gusenice. Sva okrutnost životinjske
prirode počivala je u ta dva žuta oka.
„Neko je trebalo da te upozori", rekao je Tajler, razjapivši čeljust
poput psa. „Naime, ako sama ideš u šumu, možeš naići na velikog,
strašnog..."
„Kretena!", dobaci neko. Boni, prožeta zahvalnošću, ugleda
Meredit pored sebe. Meredit je držala Stefanov bodež, koji se
presijavao na mesečini.
„Srebro, Tajlere", rekla je preteći. „Pitam se šta srebro može
učiniti udovima vukodlaka? Želiš li da vidiš?" Sva Mereditina
elegancija, sva njena uzdržanost, sva njena staloženost posmatrača,
sve je nestalo. Ovo je bila Mereditina srž, Meredit ratnica. Iako se
smešila, bila je besna.
„To!", razdragano povika Boni, osećajući kako moć juri kroz nju.
Odjednom je mogla da se pomeri. Meredit i ona su zajedno bile jake.
Meredit je prilazila Tajleru s jedne strane, a Boni je s druge držala
svoj štap. Kroz nju je prostrujala žudnja koju nikad dotad nije osetila,
žudnja da udari Tajlera tako da mu otkine glavu. Mogla je da oseti
kako joj se snaga sakuplja u ruci.
Tajler je mogao to da oseti svojim životinjskim instinktom;
opasnost je vrebala sa obe strane. Ustuknuo je i okrenuo se,
pokušavajući da pobegne. Okrenule su se za njim. Nakratko su sve
troje kružili kao mali solarni sistem: Tajler se vrteo ukrug u sredini,
a Boni i Meredit su kružile oko njega, čekajući pogodan trenutak da
napadnu.
Jedan, dva, tri. Meredit odasla nekakav znak Boni. Baš kada je
Tajler skočio na Meredit pokušavajući da izbije nož iz njene ruke,
Boni ga je udarila. Prisetivši se saveta nekog od bivših momaka koji
je pokušao da je nauči da igra bejzbol, zamislila je kako udara ne
samo Tajlerovu glavu nego kroz nju, prodirući ka nečemu s druge
strane. Udarila ga je iz sve snage; zabezeknuta udarcem, umalo je
sebi izbila zube. Ruke joj očajnički odskočiše, a štap se slomi. Tajler
se stropošta poput mrtve ptice.
„Uspela sam! Da! To! Da!"', povikala je Boni, bacajući štap.
Pobeda je primalnim krikom buknula iz nje. „Uspeli smo!" Zgrabila je
teško telo za dugu dlaku i skinula ga s Meredit, na koju se bilo
sručilo. „Uspeli..."
Reči su joj se sledile u grlu.
„Meredit!", povikala je.
„Dobro sam", izusti Meredit glasom punim bola.
Jedva je čujem, pomislila je Boni, prožeta jezom kao da ju je neko
polio ledenom vodom. Tajler joj je zagrebao nogu do kosti. Velike rane
na Mereditinoj butini zjapile su kroz njene farmerice; koža se
belasala kroz pokidanu tkaninu. Užasnuta, Boni je shvatila da gleda
kroz kožu: videla je meso, iskidane mišiće i mlaz crvene krvi.
„Meredit...", pomahnitalo je jauknula. Morali bi da odnesu
Meredit u bolnicu. Svi moraju da se zaustave, svi to moraju razumeti.
Imaju ranjenika, treba im hitna pomoć, treba pozvati 94. „Meredit",
izustila je, skoro jecajući.
„Veži to nečim."
Mereditino lice je bilo belo. Šok. Bila je u stanju šoka. Koliko
krvi, koliko krvi šiklja. O bože, pomislila je Boni, molim te, pomozi
mi. Tražila je nešto čime bi mogla da joj veže nogu, ali ništa nije
pronašla. Nešto pade na zemlju pored nje. Bilo je to najlonsko uže
iskrzanih ivica, jednake dužine kao ono kojim su vezali Tajlera. Boni
je podigla pogled.
„Možeš li to da iskoristiš?", nesigurno upita Kerolajn, cvokoćući
zubima.
Nosila je zelenu haljinu, a kestenjasta kosa joj beše raščupana i
slepljena od znoja i krvi. Ljuljala se čak i dok je pričala, pa je pala na
kolena pored Meredit.
„Jesi li ti povređena?", izusti Boni.
Kerolajn je odmahnula glavom, a zatim se nagnula napred kao
da će povratiti. Boni opazi ožiljke na njenom vratu. No, nije imala
vremena da brine o Kerolajn. Meredit je bila važnija. Boni je vezala
uže oko Mereditine noge, grozničavo se prisećajući onoga što je
naučila od svoje sestre Meri. Meri je bila medicinska sestra. Meri je
rekla da uže ne sme biti zategnuto ni previše ni premalo, jer bi to
moglo izazvati gangrenu. Morala je da zaustavi krv koja je šikljala.
Oh, Meredit.
„Boni... pomozi Stefanu", jedva prošapta Meredit. „Trebaće mu..."
Zabacila je glavu, krkljajući. Gledala je u nebo kroz poluotvorene
kapke.
Mokro. Sve je bilo mokro. Bonine ruke, odeća, zemlja. Mokro od
Mereditine krvi. Met je još ležao pod drvetom, onesvešćen. Nije mogla
da ih ostavi, naročito ne dok je Tajler tu. Mogao bi da se probudi.
Ošamućena, okrenula se ka Kerolajn, koja je drhtala od gađenja
dok su joj graške znoja izbijale na čelu. Beskorisna je, pomisli Boni.
Ali, nije imala izbora.
„Kerolajn, slušaj me", rekla je. Podigla je veći komad štapa i
tutnula ga Kerolajn u ruke. „Ti ostani s Metom i Meredit. Popuštaj
uže u razmacima od po dvadesetak minuta. Ako se Tajler probudi,
čak i ako se trzne, udari ga ovim što jače možeš. Razumeš? Kerolajn",
dodala je, „ovo je tvoja velika prilika da pokažeš koliko vrediš. Da
pokažeš da nisi beskorisna. U redu?" Uhvatila je njen skriveni zeleni
pogled i ponovila: „U redu?"
,,A šta ćeš ti da radiš?"
Boni pogleda prema čistini.
„Ne, Boni." Kerolajn je zgrabi, a Boni krajičkom oka spazi
polomljene nokte i ožiljke od užeta na zglavcima. „Ostani ovde, na
sigurnom. Ne idi k njima. Ne možeš ništa da učiniš..."
Boni se ote iz njenog stiska i požuri prema čistini pre nego izgubi
odlučnost. Duboko u sebi, znala je da je Kerolajn u pravu. Ona ne
može ništa da učini. Ipak, u ušima joj je odzvanjalo nešto što je Met
rekao pre nego što su krenuli. Rekao je da barem vredi pokušati.
Morala je da pokuša.
Pa ipak, sledećih nekoliko minuta mogla je samo da gleda.
Stefan i Klaus su dotad razmenjivali udarce koji behu toliko
snažni i precizni da je borba ličila na predivan smrtonosan ples. No,
bili su ravnopravni. Stefan je odolevao. Sada je videla kako Stefan
gura svoju motku od belog jasena, prisiljavajući Klausa da se spusti
na kolena. Klaus se sve više povijao, kao kad limbo plesač oprobava
koliko nisko može da se spusti. Boni je ugledala Klausovo lice. Blago
otvorivši usta, zurio je u Stefana preneraženim i uplašenim
pogledom.
Zatim se sve promenilo.
Kada se Klaus povio najviše što je mogao, kada se učinilo da će
se stropoštati ili slomiti, usledio je obrt. Klaus se nasmejao.
Zatim je počeo da se odguruje.
Boni je videla Stefanove napregnute mišiće i ukrućene ruke.
Pokušavao je da se odupre. Razrogačenih očiju, Klaus je još navirao i
mahnito se cerekao. Odmotavao se kao pajac iz kutije, vrlo polako.
Polako. Neumoljivo. Kez mu je bio toliko širok da se činilo da će mu
usta pući. Cerio se kao Češirska mačka.
Mačka, pomislila je Boni. Mačka i miš.
Sada je Stefan stenjao, stisnutih zuba, pokušavajući da se
odupre Klausu.
No, Klaus ga je potiskivao štapom. Kezio se sve vreme.
Dok je Stefan ležao na leđima, njegov štap mu je, popuštajući pod
težinom Klausovog štapa, pritiskao grlo. Klaus ga je pogledao i
uspravio se.
„Dosadilo mi je da se igram, dečko", rekao je, a zatim se ispravio
i bacio štap. „Vreme je za umiranje."
Oteo je Stefanu štap lako kao da ga otima iz detinje ruke.
Podigao ga je jednim potezom i prelomio ga preko kolena, pokazujući
svoju vanvremensku snagu. Kako se samo okrutno poigravao
Stefanom.
Jednu polovinu štapa je preko ramena hitnuo na čistinu. Drugom
polovinom je probo Stefana. Nije to učinio oštrim vrhom, već drugim,
prelomljenim krajem, na kojem je bilo hiljadu oštrih vršaka.
Probadao je Stefana prilično nehajno, ali Stefan je vrištao. Probadao
ga je iznova i iznova, a svaki ubod bi izazvao nov vrisak.
Boni je vrištala ne puštajući glasa.
Nikada ranije nije čula Stefana kako vrišti. Znala je koliki bol
mora osećati. Znala je da, dok Klausa može usmrtiti jedino beli jasen,
Stefana može usmrtiti bilo koje drvo. Znala je da će Stefan uskoro
umreti, ukoliko već nije mrtav. Klaus će dokrajčiti Stefana još jednim
strmoglavim udarcem. Klaus je okrenuo lice mesecu, pokazujući
osmeh bestidnog zadovoljstva. To lice je govorilo da on ovako ubija,
da uživa u tome. Da uživa u ubijanju.
Boni nije mogla da se pomeri; nije mogla da poviče. Svet se
polako okretao oko nje. Sve je to bila greška, nije sposobna, ipak jeste
beba. Nije želela da vidi taj poslednji ubod, ali nije mogla da skrene
pogled. Nije mogla da shvati da se to događa, ali događalo se.
Događalo se.
Klaus je zamahnuo oštrim štapom i udario ga posred leđa. Štap
se zario u Stefana, zatreperivši kao džinovska strela koja se dopola
zabila u meso. Klausove ruke poleteše, ispuštajući štap; ushićenog
osmeha nestade. Začas je zastao, izduženih ruku. Potom se okrenuo,
osmeha nestade. Začas je zastao, izduženih ruku. Potom se okrenuo,
a koplje od belog jasena se blago klatilo u njegovim leđima.
Zaslepljena sivim svetlacima, Boni nije videla ništa. Ipak, čula je
nečiji zvonak glas, hladan i nadmen. Odjekivao je kobnom osudom.
Pet reči je promenilo sve.
„Skloni se od mog brata."



The Vampire Diaries Serbia


_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Svako ima svoju srećnu zvezdu. Neka moja noćas prati tebe. ~

View previous topic View next topic Back to top  Message [Page 1 of 1]

Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum