You are not connected. Please login or register

Trinaesto poglavlje

View previous topic View next topic Go down  Message [Page 1 of 1]

1 Trinaesto poglavlje on Sun 24 Jun 2012, 10:20 am

chocolateChanel.


Administrator
Administrator



Vampirski Dnevnici, Knjiga IV.

"Mračno Okupljanje"

By

Lisa J. Smith



Trinaesto poglavlje

19. jun, petak, 23.45
Dragi Dnevniče,
O bože, šta da radimo? Ovo je bila najduža nedelja u mom životu. Danas je
bio poslednji dan škole, a Stefan sutra odlazi. Putuje u Evropu da pronađe
vampira kojeg je stvorio Klaus. Kaže da ne želi da nas ostavi nezaštićene. Ali,
otići će.
Ne možemo da pronađemo Tajlera. Auto mu je nestao s groblja, ali nije se
pojavljivao u školi. Nije bio ni na jednom testu ove nedelje. Nije da smo mi ostali
mnogo bolji. Volela bih da je naša škola jedna od onih u kojima se završni
testovi organizuju pre mature. Ovih dana ne znam da li pišem na engleskom ili
na svahiliju.
Mrzim Klausa. Rekla bih da je lud kao Ketrin, i okrutniji od nje. Ono što je
uradio Viki... Više ne mogu ni da pričam o tome jer ću se opet rasplakati. Igrao
se mačke i miša na Kerolajninoj žurki. I to na Mereditin rođendan, iako
pretpostavljam da nije mogao to da zna. Doduše, čini se da zna mnogo. Ne priča
kao stranac, za razliku od Stefana, koji je po dolasku imao jak strani naglasak,
a pride zna sve o Americi, čak i pesme iz pedesetih. Možda već dugo obitava
ovde... Boni je prestala da piše. Grozničavo je razmišljala. Sve ovo
vreme su razmišljali o žrtvama po Evropi, o vampirima. No, očigledno
je da je Klaus već dugo u Americi. Uopšte nije zvučao kao stranac.
Pride je izabrao da napadne devojke na Mereditin rođendan...
Boni je ustala, dohvatila telefon i okrenula Mereditin broj. Javio
se usnuli muški glas.
„Gospodine Sulez, Boni ovde. Mogu li da dobijem Meredit?"
„Boni! Znaš li ti koliko je sati?"
„Znam", hitro odvrati Boni. „Znate, zovem povodom završnog
testa koji smo imali danas. Molim vas, moram da porazgovaram s
njom."
Nastupila je duga pauza, a zatim se začuo težak uzdah.
„Samo trenutak."
Boni je nestrpljivo dobovala prstima. Konačno se čulo da neko
podiže još jednu slušalicu.
„Boni?", reče Meredit. „Šta je bilo?"
„Ništa. Mislim...", Boni je bila bolno svesna da Mereditin otac
nije spustio slušalicu. Možda prisluškuje. „Reč je o onom problemu iz
nemačkog s kojim smo se mučile. Sećaš se. Onaj koji nismo uspele do
kraja da rešimo za završni test. Sećaš se kako smo tražile osobu koja
može da nam pomogne da to rešimo? Pa, mislim da znam ko bi to
mogao biti."
„Znaš?" Boni je mogla da oseti kako se Meredit trudi da bira reči.
„Pa... ko je to? Da li treba da obavimo nekakve prekookeanske
telefonske razgovore?"
„Ne, ne moramo", odvrati Boni. „Mnogo nam je bliže. Mnogo. U
stvari, moglo bi se reći da je upravo u tvom dvorištu, kod porodičnog
stabla."
S druge strane nije dolazio dogovor, pa se Boni zapitala da li je
Meredit i dalje na vezi.
„Meredit?"
„Razmišljam. Da li to rešenje stoji u nekakvoj vezi sa
slučajnošću?"
„Ne baš." Opustivši se, Boni se blago osmehnula. Meredit je
shvatila. „Nema veze sa slučajnošću. Pre je to istorija koja se
ponavlja. Istorija koja se namerno ponavlja, ako razumeš šta hoću da
kažem."
„Razumem", odvrati Meredit. Zvučala je kao da se oporavlja od
šoka, što i nije bilo neobično. „Znaš, mislim da si verovatno u pravu.
Ipak, i dalje treba ubediti tu osobu da nam pomogne."
„Misliš da to može da predstavlja problem?"
„Verujem da može. Ponekad se ljudi mnogo unervoze zbog testa.
Ponekad čak ne mogu da se kontrolišu."
Boni se osećala kao da su joj svi brodovi potonuli. To joj nije palo
na pamet. Šta ako im on ne može reći? Šta ako je uveliko izgubio
razum?
„Sve što možemo da uradimo jeste da pokušamo." Upinjala se da
zvuči bodro. „Sutra moramo pokušati."
„Dobro. Dolazim po tebe u podne. Laku noć, Boni."
„Laku noć, Meredit", odvrati Boni. „Žao mi je."
„U redu je, mislim da je tako najbolje za sve, kako se istorija ne
bi ponavljala zauvek. Vidimo se!"
Boni je prekinula vezu. Onda je samo sedela nekoliko minuta, s
prstom na dugmetu, zureći u zid. Naposletku je stavila telefon na
kućište i uzela dnevnik. Stavila je tačku na poslednju rečenicu i
dodala još jednu.
Sutra ćemo posetiti Mereditinog dedu.
„Ja sam potpuna budala", reče Stefan kad su se okupili u
Mereditinim kolima. Zaputili su se u u Zapadnu Virdžiniju, gde je u
jednoj bolnici ležao Mereditin deda. Biće to prilično duga vožnja.
„Svi smo ispali budale, osim Boni", odvrati Met. Uprkos strahu
koji ju je svu prožimao, Boni je osetila neku toplinu.
Meredit je odmahivala glavom gledajući pravo preda se.
„Stefane, nisi mogao da se setiš toga, pa prestani da se
kažnjavaš. Nisi znao da nas je Klaus napao na Kerolajninoj žurki i da
je to bila godišnjica napada na mog dedu. Metu i meni pak nije palo
na pamet da je Klaus u Americi toliko dugo pošto ga nikada nismo ni
videli niti čuli kako priča. Razmišljali smo o ljudima koje je mogao da
napadne u Evropi. Zaista, Boni je bila jedina koja je mogla da sklopi
sve delove, s obzirom na to da je imala sve informacije."
Boni joj se isplazila. Meredit je ugleda u retrovizoru i podiže
obrvu.
„Ne želim da se previše uobraziš", rekla je.
„Neću, skromnost je jedna od mojih najšarmantnijih vrlina",
odgovorila je Boni.
Met frknu, ali ipak reče:
„Svejedno, mislim da je to bio veoma pametan potez." Boni se
opet zažarila iznutra.
Bolnica je bila užasno mesto. Boni se silno trudila da sakrije
užas i gađenje, ali znala je da Meredit to može da oseti. Dok je vodila
društvo kroz hodnik, Meredit je hodala ponosito, ukočenih ramena.
Boni ju je poznavala dovoljno dugo da ispod tog ponosa nazre
poniženje. Mereditini roditelji su smatrali da je stanje njenog dede
toliko sramotno da nisu dopuštali da se o tome govori mimo porodice.
Bila je to mračna senka koja ih je sve prekrivala.
Sada je Meredit prvi put otkrivala tu tajnu strancima. Boni je
osetila nalet ljubavi i divljenja prema svojoj prijateljici. To je baš
ličilo na Meredit, da sve to obavi bez frke, dostojanstveno, tako da
niko ne primeti koliko je to pogađa. No, bolnica je i dalje bila užasna.
Nije bila prljava niti puna pomahnitalih manijaka. Pacijenti su
izgledali čisto i zbrinuto. Ipak, u tim sterilnim bolničkim mirisima i
hodnicima krcatim nepokretnim invalidskim kolicima i izgubljenim
pogledima bilo je nečeg što je teralo Boni da pobegne.
Bolnica se doimala kao zgrada puna zombija. Boni je spazila
stariju ženu čije se ružičasto teme naziralo kroz sedu kosu. Glava joj
je počivala na stolu, tik uz golišavu plastičnu lutku. Kada je Boni
očajnički pružila ruku, Met je posegnuo k njoj. Pratili su Meredit,
bolno stežući ruke jedno drugom.
„To je dedina soba."
U njoj je bio još jedan zombi sede kose, koja je ovde-onde bila
prošarana crnim pramenovima nalik na Mereditine. Lice mu je bilo
izbrazdano borama, a oči mu behu mutne, crvenih rubova. Zurile su
uprazno.
„Deko", rekla je Meredit, kleknuvši ispred njegovih kolica. „Deko,
ja sam, Meredit. Došla sam da te posetim. Moram nešto važno da te
pitam."
Smežurane oči nisu ni trepnule.
„Ponekad nas prepoznaje", reče Meredit tiho i ravnodušno. „Ali,
uglavnom nas ne prepozna."
Starac je samo nastavio da zuri uprazno. Stefan je kleknuo.
„Mogu li ja da pokušam?", upitao je. Posmatrajući naborano
starčevo lice, nežno je progovorio, kao onda s Viki.
Međutim, mutne tamne oči nisu ni trepnule. I dalje su tupo
zurile. Samo su starčeve kvrgave ruke uporno podrhtavale na
naslonima invalidskih kolica. Ma šta Meredit ili Stefan uradili, to
beše jedini odgovor.
Na kraju je Boni posegla za svojim vidovnjačkim moćima.
Osećala je nešto u starcu, nekakvu iskru života zatočenu u
zarobljenom telu. Ipak, nije mogla da dopre do nje.
„Žao mi je", rekla je sklonivši šiške sa očiju. „Ne vredi. Ne mogu
ništa da učinim."
„Možda možemo da pokušamo neki drugi put", rekao je Met, ali
Boni je znala da to nije tačno. Stefan sutra odlazi, neće biti drugog
puta. A činilo se kao odlična ideja... Zgasnuo je sjaj koji ju je maločas
grejao, a srce joj se pretvorilo u olovnu grudvu. Okrenula se i videla
kako Stefan polazi ka vratima sobe.
Met ju je uhvatio ispod ruke da joj pomogne da ustane i da je
izvede napolje. Pošto je postajala još koji trenutak, obeshrabreno
pognuvši glavu, Boni mu je dozvolila da je povede. Jedva je prikupila
dovoljno energije da se pokrene. Bezvoljno se okrenula da vidi da li je
i Meredit krenula...
I vrisnula. Meredit je stajala nasred sobe, okrenuta prema
vratima, a na licu joj se oslikavalo beznađe. Iza nje se pak figura u
kolicima konačno promeškoljila. Podigla se uz tihi prasak pokreta, a
sluzave smežurane oči se širom otvoriše. Starac je zinuo. Izgledao je
kao da ga je neko zaustavio u trenutku skoka, raširio je ruke, a usne
su mu ispisivale nečujno slovo „o". Bonin vrisak je odzvanjao do
tavanice.
Zatim se sve odigralo odjednom. Stefan je pojurio nazad, Meredit
se okrenula, a Met je zgrabio Meredit. Ali, starac nije skočio.
Nadnosio se nad njih poput tornja, zureći preko njihovih glava u
nešto što je samo on mogao da vidi. Konačno se oglasio, zapomažući:
„Vampir! Vampiiir!"
Bolničari utrčaše u sobu. Poterali su ih van, pokušavajući da
smire starca. Njihovi uzvici su doprineli opštem metežu.
„Vampir! Vampir!", mjauknuo je Mereditin deda kao da želi da
upozori čitav grad. Boni se usplahirila, da li je on to gledao u
Stefana? Da li je to bila optužba?
„Molim vas, pođite sada. Žao mi je, ali morate da odete odavde",
govorila je medicinska sestra. Isprašili su ih napolje. Meredit se
borila koliko je mogla, ali ipak su je izgurali u hodnik.
„Deeekooo...!"
„Vampir!", nastavio je da zavija taj neljudski glas. Zatim: „Drvo
belog jasena! Vampir! Beli jasen...!" Vrata se zalupiše za njima.
Meredit se borila za vazduh trudeći se da ne zaplače. Boni je
zarila nokte u Metovu ruku. Stefan se okrenuo prema njima i
pogledao ih svojim zelenim očima, razrogačenim od šoka.
„Rekla sam da morate da odete", nestrpljivo ponovi uznemirena
sestra. Ignorisali su je. Svi su se zgledali, a na licima im je, umesto
preneraženosti, sinulo rešenje.
„Tajler je rekao da postoji samo jedna vrsta drveta koja može da
mu naudi...", počeo je Met.
„Drvo belog jasena", reče Stefan.
„Moramo saznati gde se krije", rekao je Stefan na putu kući. On
je vozio pošto je Meredit kod vrata ispustila ključeve automobila. ,,To
je glavno. Ako požurimo, mogli bismo ga oterati."
Njegove zelene oči su sijale čudnovatom mešavinom likovanja i
ozbiljne odlučnosti, a pričao je brzo i isprekidano. Svi smo razdraženi,
pomislila je Boni, kao da smo gutali drogu čitavu noć. Fitilj im je bio
toliko kratak da je svašta moglo da se dogodi. Imala je osećaj
neminovne propasti. Činilo joj se da se sve složilo u njenoj glavi, kao
da se se sve što se zbivalo počev od Mereditinog rođendana svelo na
jedan zaključak.
Večeras, pomislila je. Večeras će se sve rešiti. To se činilo
prikladnim budući da je to bilo veče ravnodnevice.
„Veče čega?", upita Met.
Nije bila svesna da je to izgovorila naglas.
„Veče ravnodnevice", ponovila je. „To je večeras. Dan uoči letnje
ravnodnevice."
„Nemoj mi reći. Druidi, je 1' da?"
„Oni su slavili današnje veče", potvrdila je Boni. ,,To je dan za
magiju, za obeležavanje promene godišnjeg doba. I...", oklevala je.
„Pa, to je kao svaki drugi praznični dan, kao Noć veštica ili zimska
ravnodnevica. Dan kada je granica između vidljivog i nevidljivog
sveta tanka. Priča se da se tada mogu videti duhovi. Zbivaju se čudne
stvari."
„Zbiće se", rekao je Stefan, skrećući na glavni autoput koji je
vodio prema Felovoj Crkvi.
Niko od njih nije shvatao koliko će brzo početi da se zbivaju.
Gospođa Flauers je bila u bašti iza pansiona. Dovezli su se pravo
u pansion kako bi je potražili. Orezivala je ruže, a miris leta se širio
oko nje. Namrštila se i zatreptala kada su je opkolili, žurno se
raspitujući gde mogu da pronađu beli jasen.
„Polako, polako", rekla je, pažijivo ih posmatrajući ispod oboda
svog slamnatog šešira. „Šta hoćete? Beli jasen? Eno jednog iza onih
hrastova pozadi. Ali, čekajte malo..." Odjurili su.
Stefan je odsekao granu drveta velikom britvom koju je Met
izvukao iz džepa. Boni se zapitala kada je počeo da nosi to. Pitala se i
šta li je gospođa Flauers pomislila kada su se dva momka vratila
noseći na ramenima granu dugu skoro dva metra. Međutim, gospođa
Flauers ih je samo ćutke posmatrala. Kada su se približili, povikala
je za njima:
„Došao je paket za tebe, dečko."
Stefan je okrenuo glavu, a grana mu je još bila na ramenu.
„Za mene?"
„Adresiran je na tvoje ime. Paket i pismo. Danas po podne sam
ga našla na tremu. Stavila sam ga u tvoju sobu."
Boni je pogledala Meredit, pa Meta i Stefana, za uzvrat dobivši
zbunjene i sumnjičave poglede. Odjednom se vazduh ispuni
nesnosnim očekivanjem.
„Od koga bi moglo biti? Ko je mogao da zna da si ovde...?", pitala
se dok su se peli do potkrovlja. Zastala je, osetivši ubod užasa.Loše
predskazanje je zujalo u njoj kao dosadna muva, ali ona ga odgurnu.
Ne sada, pomislila je, ne sada.
Nije bilo šanse da ne vide paket na Stefanovom stolu. Momci su
naslonili granu belog jasena uza zid i prišli da pogledaju povelik
pljosnat paket zapakovan u smeđ papir. Na vrhu je stajala bež
koverta. Spreda je, poznatim neurednim rukopisom, bilo nažvrljano
Stefan.
Rukopis sa ogledala.
Svi su zurili u paket kao da je pred njima nekakva škorpija.
„Pazi", reče Meredit kad Stefan priđe paketu. Boni je znala na
šta Meredit misli. Imala je osećaj da to može da eksplodira, ispusti
otrovan gas ili pak da se pretvori u zver oštrih zuba i velikih kandži.
Koverta je bila četvrtasta i čvrsta, izrađena od finog papira.
Poput prinčeve pozivnice za bal, pomislila je Boni. Nasuprot tome, na
koverti se videlo nekoliko prljavih otisaka prstiju, a ivice su bile
zamrljane. Pa, Klaus u snu baš i nije izgledao čisto.
Stefan je osmotrio kovertu spreda i odostrag, a zatim ju je
pocepao. Izvukao je teško pismo. Svi se okupiše oko njega, gledajući
preko njegovog ramena dok je otvarao pismo. Zatim Met uzviknu.
„Šta... pa, prazno je!"
Zaista jeste bilo prazno. Sa obe strane. Stefan ga je prevrtao i
pregledao svaku stranu. Lice mu je bilo napeto i nepristupačno.
Ostali su se opustili, te su negodovali s gađenjem. Glupa šala.
Meredit je posegnula prema paketu, koji je bio dovoljno tanak da bi i
sam mogao biti prazan, ali Stefan se odjednom ukočio, teško uzdišući.
Boni brzo pogleda i odskoči. Mereditina ruka se zamrznula na
paketu, a Met je psovao.
Na praznom papiru, koji je Stefan stiskao obema rukama,
ispisivala su se slova. Bila su crna i izvijena. Boni je imala utisak da
ih nevidljivi nož rezbari pred njenim očima. Kada je pročitala šta
piše, užas se rasplamsao u njoj.
Stefane,
Hoćemo li pokušati da rešimo ovo kao gospoda? Devojka je kod mene. Dođi
do stare farme u šumi kad padne mrak. Porazgovaraćemo, samo ti i ja.
Dođi sam, pa ću je pustiti. Povedi još nekog i biće mrtva.
Nije bilo potpisa, ali na kraju su se ukazale reči:
Ovo se tiče tebe i mene.
„Koja devojka?", pitao se Met, gledajući Boni i Meredit kao da
želi da se uveri da su još tu. „Koja devojka?"
Oštrim pokretom svojih elegantnih prstiju, Meredit pocepa omot
paketa i izvuče ono što se nalazilo unutra. Bledozelena marama s
desenom lišća i vinove loze. Boni se veoma dobro sećala te marame.
Blesnulo joj je pred očima: konfete i rođendanska žurka, orhideje i
čokolada.
„Kerolajn", prošaptala je i zažmurila.
Poslednje dve nedelje su bile toliko čudne, toliko drugačije od
uobičajenog srednjoškolskog života da je umalo zaboravila da
Kerolajn uopšte postoji. Kerolajn je otišla u drugi grad da bi pobegla,
da bi bila na sigurnom. No, Meredit joj je još na početku rekla:
Sigurna sam da on može da te prati do Herona.
„Opet se samo poigrava nama", promrmlja Boni. „Dozvolio nam
je da odemo ovoliko daleko, čak da odemo do tvog dede, Meredit, a
onda..."
„Mora da je znao", saglasila se Meredit. „Mora da je sve vreme
znao da tražimo žrtvu. Sada je odigrao šah-mat. Osim..." U njenim
crnim očima zasja tračak nade. „Boni, da li misliš da je Kerolajn
mogla ispustiti ovu maramu na žurki? Možda ju je on samo podigao."
„Ne." Predosećanje je sve glasnije zujalo u njoj i Boni je
pokušavala da ga odagna. Nije želela to, nije želela da zna. No, u
jedno je bila sigurna: ovo nije blef. Klaus je zarobio Kerolajn.
„Šta da radimo?", upitala je tiho.
„Znam šta nećemo uraditi, nećemo slušati njega", odvrati Met.
„'Pokušajmo da rešimo ovo kao gospoda' - on je gad, a ne gospodin. To
je zamka."
„Naravno da jeste", nestrpljivo reče Meredit. „Čekao je da
saznamo kako ga možemo povrediti, a sada pokušava da nas rastavi.
Ali, neće mu poći za rukom!"
Boni je zaprepašćeno posmatrala Stefanovo lice. Dok su Met i
Meredit ogorčeno razgovarali, on je ćutke savio pismo i vratio ga u
kovertu. Sada je stajao i zurio u njega. Lice mu je bilo mirno kao da
ga se ne dotiče ništa što se zbiva oko njega. Plašio ju je pogled
njegovih zelenih očiju.
„Možemo mu napraviti zasedu", rekao je Met. „Je 1' da, Stefane?
Šta misliš?"
„Mislim da ću poći u šumu kad padne mrak", pažljivo odgovori
Stefan, usredsređujući se na svaku reč.
Met klinmu glavom. S obzirom na to da je bio glavni igrač, počeo
je da skicira plan napada.
„Dobro, ti ideš na njega. U međuvremenu, nas troje..."
„Vas troje idete kući. U krevet", nastavio je Stefan gledajući u
njega. Usledila je stanka koja se napetoj Boni doimala kao večnost.
Ostali su samo buljili u Stefana. Najzad, Meredit tiho reče:
„Pa, teško da ćemo ga uhvatiti dok smo u krevetu, ukoliko pak ne
bude dovoljno ljubazan da nas poseti."
To je prekinulo tenziju. Teško udišući, Met poče:
„U redu, Stefane, razumem kako se osećaš zbog ovoga..." Stefan
ga prekinu.
„Mrtav sam ozbiljan, Mete. Klaus je u pravu, ovo se tiče mene i
njega. Rekao je da dođem sam ako ne želim da povredi Kerolajn.
Dakle, idem sam. To je moja odluka."
„To je tvoja sahrana", maltene histerično prasnu Boni. „Stefane,
ti si lud. Ne možeš tako."
„Samo me gledaj."
„Nećemo ti dozvoliti..."
„Misliš li da me možete zaustaviti?", upita Stefan gledajući je.
Tišina je bila ozbiljno nelagodna. Buljeći u njega, Boni je osetila
kako se Stefan menja pred njenim očima. Lice mu je postalo oštrije,
stav mu je bio drugačiji, to ju je podsetilo na gipke, snažne mišiće
lovca ispod njegove odeće. Odjednom se činio dalekim, stranim.
Strašnim.
Boni je skrenula pogled.
„Hajde da budemo razumni", kaza Met, menjajući taktiku.
„Hajde da se smirimo i da popričamo o ovome..."
„Nemamo o čemu da popričamo. Ja odlazim, vi ostajete."
„Duguješ nam više od toga, Stefane", odvrati Meredit. Boni je
bila srećna što joj je glas toliko staložen. „Dobro, možeš da nas
rastrgneš na komade; važi, nema svađa. Shvatili smo. Ipak, posle
svega što smo prošli zajedno, zaslužujemo više od podrobne rasprave
pre nego što odmagliš."
„Rekao si da je ovo osveta devojaka, takođe", dodao je Met. „Kada
si odlučio da više nije tako?"
„Kada sam saznao ko je ubica!", odgovori Stefan. „Klaus je ovde
zbog mene. Naterao sam Ketrin da se vrati Klausu! Eto kako je sve
počelo! Potom sam upetljao i Kerolajn. Da nije bilo mene, nikada ne
bi mrzela Elenu, nikad se ne bi petljala s Tajlerom. Odgovoran sam
za nju."
„Ti samo želiš da veruješ da je tako", gotovo povika Boni. „Klaus
mrzi sve nas! Da li zaista misliš da će ti dopustiti da odeš iz šume?
Misliš li da namerava da nas ostavi na miru?"
„Ne mislim", odvrati Stefan podižući granu koja je bila
naslonjena na zid. Izvadio je Metov nož iz svog džepa i počeo da skida
grančice, praveći pravo belo koplje.
„O, divno, ideš u borbu jedan na jedan!", besno reče Met. „Zar ne
vidiš koliko je to glupo? Upadaš pravo u njegovu zamku!" Primakao
se Stefanu. „Možda misliš da nas troje ne možemo da te
zaustavimo..."
„Nemoj, Mete." Mereditin tih, dubok glas preseče tišinu. ,,Ne
pomažeš nam." Stefan ju je pogledao, mršteći se, ali ona je i dalje bila
smirena i staložena. „Dakle, ti si odlučio da se suočiš s Klausom,
Stefane. U redu. Ali, pre nego što odeš, budi siguran makar u to da
ćeš dobiti priliku da se boriš."
Otkopčala je gornje dugme na svojoj bluzi jednostavnog kroja.
Boni se trgnula iako je i sama to ponudila svega nedelju dana ranije.
Ali, pobogu, učinila je to nasamo. Zatim je slegnula ramenima.
Nasamo ili javno, kakve veze ima?
Pogledala je Meta, čije je lice odavalo preneraženost. Ugledala je
njegovo naborano čelo i rađanje onog tvrdoglavog izraza koji je
užasavao trenere suparničkih fudbalskih timova. Pogledao ju je
svojim plavim očima, a ona je klimnula glavom i isturila bradu. Bez
reči je otkopčala tanku jaknicu, a Met je skinuo svoju majicu.
Pokušavajući da sakrije svoju preneraženost, Stefan je zurio u
njih dok su se, ozbiljnih lica, svlačili u njegovoj sobi. Odmahnuo je
glavom, naoružan belim kopljem.
„Ne."
„Ne budali, Stefane", odbrusio je Met. Uprkos čitavoj groznoj
zbrci, Boni je zastala diveći se njegovim golim grudima. „Troje nas je.
Možeš da isisaš dovoljno krvi, a da ne naudiš nikom od nas."
„Rekao sam da ne dolazi u obzir! Neću uzeti vašu krv radi osvete,
radi borbe dva zla! Ne bih je uzeo i da je drugačije. Mislio sam da ćeš
bar ti to razumeti." Ogorčeno je gledao Meta.
„Razumeo sam da ćeš ti tamo poginuti!", povika Met.
„U pravu je!" Boni prinese ruku usnama. Predosećanje je našlo
put kroz njene bedeme. Nije želela da ga pusti, ali više nije imala
snage da se odupire. Stresajući se, osetila je kako je nešto probada i
začula reči u svom umu.
„Niko ne može da se izbori s njim i da preživi", rekla je s bolom u
glasu. „To je Viki rekla i to je tačno. Ja to osećam, Stefane. Niko ne
može da se izbori s njim i da preživi!"
Začas, tek začas, pomislila je da će je poslušati. Zatim mu se lice
opet ukočilo. Hladno je odvratio:
„To nije tvoj problem. Pusti mene da brinem o tome."
„Ali, ako postoji način da pobedimo...", reče Met.
„Boni to nije rekla!", odbrusi Stefan.
„Da, jeste! Ma, o čemu ti pričaš?", vikao je Met. Met nije lako
gubio kontrolu, ali kad bi se to dogodilo, trebalo mu je vremena da je
povrati. „Stefane, sad mi je dosta..."
„I meni je!", zareža Stefan. Boni ga nikada nije čula da govori
takvim tonom. „Muka mi je od svih vas, muka mi od vaših prepirki i
od vašeg beskičmenjaštva, i od vaših predosećanja, takođe! Ovo je
moj problem!"
„Mislio sam da smo tim...", povika Met.
„Nismo tim. Vi ste samo gomila glupih ljudi! I posle svega što
vam se dogodilo, duboko u sebi želite tek da proživite svoje male
živote u svojim bezbednim kućicama, sve dok ne legnete u svoje
bezbedne grobiće! Nimalo nisam nalik na vas, niti to želim da budem!
Trpeo sam vas ovoliko dugo jer sam morao da vas trpim, ali ovo je
kraj." Gledajući svakog ponaosob, govorio je sračunato, naglašavajući
svaku reč. „Ne treba mi niko od vas. Ne želim da budete pored mene,
ne želim da me pratite. Samo ćete upropastiti moju strategiju. Ubiću
svakoga ko me bude pratio."
Uputivši im poslednji vatreni pogled, okrenuo se na peti i izašao.



The Vampire Diaries Serbia


_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Svako ima svoju srećnu zvezdu. Neka moja noćas prati tebe. ~

View previous topic View next topic Back to top  Message [Page 1 of 1]

Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum