You are not connected. Please login or register

Dvanaesto poglavlje

View previous topic View next topic Go down  Message [Page 1 of 1]

1 Dvanaesto poglavlje on Sun 24 Jun 2012, 10:17 am

chocolateChanel.


Administrator
Administrator



Vampirski Dnevnici, Knjiga IV.

"Mračno Okupljanje"

By

Lisa J. Smith



Dvanaesto poglavlje

Stefan je čuo kako blag glas prožet bolom šapuće:
„O, ne."
Nije verovao da će ponovo čuti taj glas, koji nije mogao da
zaboravi. Valovi jeze mu preplaviše kožu; nutrinu mu obuze
drhtavica. Okrenuo se prema glasu, usredsredivši se, a um mu se
umalo predao pred silinom nabujalih osećanja.
Pogled mu je bio zamagljen. Uspeo je da razazna tek svetlost
jaku poput hiljadu sveća. Nije ga bilo briga. Mogao je da je oseti. Čim
je stigao u Felovu Crkvu, prvog dana, osetio je isto to prisustvo,
bledozlatna svetlost se ulivala u njegovu svest. Bila je puna sveže
lepote, vrele strasti i treperavog života. Zahtevala je da joj se približi
i da zaboravi sve ostalo.
Elena. To je zbilja bila Elena.
Njeno prisustvo ga je svog obuzelo. Sva njegova gladna čula behu
upravljena na tu svetlost, tragajući za njom. Čeznući za njom.
Onda se odmakla.
Pomerila se polako, oklevajući. Kao da se jedva prisilila na to.
Stefan je bio paralizovan. Elena.
Gledao ju je kao da je prvi put vidi: zlatastu kosu koja je lepršala
poput oreola; svetlu, savršenu kožu; zgodno, gipko telo koje se
odmicalo od njega; ruke podignute u znak protesta.
„Stefane", začu se šapat. Bio je to njen glas. Njen glas koji je
izgovarao njegovo ime. Toliko je bola bilo u njemu da je poželeo da
dotrči do nje, da je zagrli, da joj obeća da će sve biti u redu. „Stefane,
molim te... Ne mogu..."
Sada je mogao da joj vidi oči, azurnoplave u zlatnoj svetlosti.
Pune bola i suza. Bol sevnu u njegovoj utrobi.
„Ne želiš da me vidiš?" Glas mi je bio suv kao barut.
„Ne želim da ti vidiš mene. O Stefane, on može učiniti da se
dogodi bilo šta. Pronaći će nas. Doći će ovamo..."
Olakšanje i bolna radost preplaviše Stefana. Jedva da je mogao
da se usredsredi na njene reči; ništa nije bilo važno. Način na koji je
izgovorila njegovo ime beše dovoljan. U tom „O Stefane" bilo je sve do
čega mu je stalo.
Brzo joj je prišao, pružajući joj ruku. Video je kako odmahuje
glavom, negodujući. Razdvojivši usne, brzo je disala. Kada se
približio, video je da joj koža sija iznutra, poput plamena koji sija
kroz prozirni vosak sveće. Kapljice na njenim trepavicama nalikovale
su dijamantima. Iako je odmahivala glavom, nije povukla ruku. Nije
to učinila ni kada ju je njegova ruka dotakla, dodirujući hladne
vrhove njenih prstiju kao da ih deli stakleni zid.
Bio joj je toliko blizu da je morala da ga pogleda. Gledali su se
netremice, ne odvraćajući pogled. Naposletku je prestala da šapuće
„Stefane, ne", prošaptavši tek njegovo ime.
Nije mogao da razmišlja. Srce samo što mu nije iskočilo iz grudi.
Ništa nije bilo važno osim njenog prisustva, osim toga što su zajedno.
Nije primetio čudno okruženje, nije mario za to što ih, možda, neko
posmatra.
Polako, vrlo polako, spojili su ruke, preplićući prste. Drugu ruku
je podigao k njenom licu. Kad ju je njegova ruka dodirnula, zažmurila
je prislonivši obraz uz njegov dlan. Osetio je suze pod prstima i
ugušio smeh u grlu. Suze sna. Ipak, bile su prave, ona je bila prava.
Elena.
Bio je preplavljen slašću. Već mu je to što joj je palcem brisao
suze s lica pružilo gotovo bolno zadovoljstvo. Sva suspregnuta
nežnost koja se sakupljala poslednjih šest meseci, sva osećanja koja
je skrivao u srcu, sve ga je to obuzimalo. Obuzimalo ih je oboje. Bio je
dovoljan tek ovlašni pokret da se nađe u njegovom naručju.
U rukama je držao hladnog anđela, koji je odisao životom i
lepotom. Biće sazdano od plamena i vazduha. Podrhtavala je u
njegovom zagrljaju, a zatim je zažmurila i napućila usne.
Poljubac nije bio hladan. Stefanovi nervi su varničili; sve se oko
njih rastakalo. Osetio je kako njegova kontrola slabi, kontrola koju je
tegobno i uporno pokušavao da sačuva otkako je izgubio Elenu. Sve je
pucalo u njemu: svi čvorovi su se odvezivali, sve brane su se rušile.
Osetio je svoje suze dok ju je grlio pokušavajući da ih spoji u jedno
telo, u jedno biće. Poželeo je da se neraskidivo sjedini s njom.
Oboje su plakali dok su im se usne spajale. Elenine tanke ruke
su bile obavijene oko njegovog vrata. Pristajao mu je svaki pedalj
njenog tela, kao da je oduvek pripadala samo njemu. So njenih suza,
koju je osetio na svojim usnama, porinula ga je u more slasti.
Nejasno sećanje ga je opominjalo da treba da porazmisli o još
nečemu. No, prvi električni dodir njene hladne kože pomutio mu je
razum. Bili su u središtu vatrenog vrtloga. Univerzum je mogao da
eksplodira, da se uruši ili pak postane prah i pepeo, ništa ga se nije
ticalo dokle god je mogao da je sačuva.
Ali, Elena je drhtala.
Nije to bilo samo do silovitih osećanja, od kojih je, opijen, osećao
vrtoglavicu. Drhtala je od straha. Osetio je strah u njenom umu i
poželeo je da je zaštiti, da je sačuva, da uništi sve čega se plašila.
Ispustivši zvuk nalik na režanje, podigao je glavu i pogledao
unaokolo.
„Šta je bilo?", upitao je, osluškujući oštar predatorski ton u
sopstvenom glasu. „Ako bilo ko pokuša da te povredi..."
„Ne može me ništa povrediti." Još je bila pripijena uz njega,
odmakla se tek toliko da ga pogleda u oči. „Plašim se za tebe, Stefane.
Bojim se onoga što može da uradi tebi i onoga što pod njegovim
uticajem možeš videti..." Glas joj je podrhtavao. „O, Stefane, pođi
sada, pre nego što on stigne. Može te pronaći preko mene. Molim te,
molim te, idi..."
„Zamoli me bilo šta drugo i učiniću to", odvrati Stefan. Da bi ga
naterao da je napusti, ubica će morati da ga isecka na komadiće.
„Stefane, ovo je samo san", očajnički reče Elena, a suze joj ponovo
potekoše. „Ne možemo se stvarno dodirnuti, ne možemo biti zajedno.
Nije dozvoljeno."
Stefan nije mario. Nije se činilo kao san. Bilo je kao na javi. No,
sve i da jeste san, ni po koju cenu ne bi odustao od toga da je zaštiti.
Nijedna sila, rajska ili paklena, ne bi ga mogla naterati...
„Greška, stari moj. Iznenađenje!"
Bio je to nov, nepoznat glas. Međutim, instinktivno je prepoznao
da je to glas ubice. Lovca nad lovcima. Kada se okrenuo, setio se
onoga što je jadna Viki govorila.
Izgleda kao đavo.
Pod uslovom da je đavo plav i zgodan.
Nosio je izlizan kišni mantil, kao što je Viki opisala. Bio je prljav
i iscepan. Izgledao je kao običan uličar iz velikog grada, s tim što je
bio izuzetno visok. Pogled mu beše neljudski prodoran, plav i iskričav
poput neba pred mraz. Kosa mi je bila skoro bela, nakostrešena kao
da ju je podigao snažan bladan vetar. Stefanu je bilo muka od
njegovog širokog osmeha.
„Salvatore, pretpostavljam", rekao je poklonivši se nevoljko. ,,I
lepa Elena, naravno. Lepa mrtva Elena. Došao si da joj se pridružiš,
Stefane? Vas dvoje ste jednostavno stvoreni jedno za drugo."
Izgledao je starije od Stefana, ali ipak mladoliko. No, nije bio
mlad.
„Stefane, pođi smesta", prošaptala je Elena. „Mene ne može da
povredi, ali to ne važi za tebe. Može da učini da nestaneš iz sna."
Stefan ju je i dalje grlio.
„Bravo!", aplaudirao je stvor u kišnom mantilu, gledajući
unaokolo kao da ohrabruje nevidljivu publiku. Malo se zateturao. Da
je bio čovek, Stefan bi pomislio da je pijan.
„Stefane, molim te", prošaptala je Elena.
„Bilo bi nepristojno otići pre nego se formalno upoznamo", reče
plavokosi stvor. S rukama u džepovima mantila, približio im se
krupnim laganim koracima. „Da li želiš da znaš ko sam ja?"
Elena je poraženo odmahnula glavom i naslonila je na Stefanovo
rame. Pokrio joj je lice, želeći da je zaštiti od tog ludaka.
„Želim da znam", rekao je, gledajući plavokosog stvora preko
njene glave.
„Ne vidim zašto me to nisi odmah pitao", odgovorio je stvor,
češući se po obrazu srednjim prstom. „Umesto što si se raspitivao kod
svih ostalih. Ja sam jedini koji ti može dati odgovor. Dugo sam tu."
„Koliko dugo?", nezainteresovano upita Stefan.
„Dugo..." Pogled mu se zamutio kao da se priseća proteklih
godina. „Ja sam kidao slatka bela grla dok su tvoji preci gradili
Koloseum. Ubijao sam sa Aleksandrovom vojskom. Borio sam se u
Trojanskom ratu. Star sam ja, Salvatore. Ja sam jedan od Drevnih. U
svojim najranijim sećanjima nosim bronzanu sekiru."
Stefan je polako klimao glavom.
Čuo je za Drevne. O njima se šaputalo među vampirima, ali niko
od Stefanovih poznanika nije zaista sreo nekog od njih. Svakog
vampira je stvorio drugi vampir, razmenivši krv s njim. Ali negde su,
nekada davno, postojali Drevni, koje nije stvorio niko. Oni su početak
kontinuuma. Niko nije znao kako su se povampirili. No, o njihovim
Moćima su se ispredale priče.
„Ja sam pomogao da se sruši Rimsko carstvo", nastavio je
sanjareći. „Nazivali su nas varvarima, jednostavno nisu razumeli!
Rat, Salvatore! Ništa nije poput rata. Evropa je bila uzbudljiva u to
vreme. Odlučio sam da ostanem na selu i da uživam. Znaš, čudno je
to kako ljudima odvajkada nije prijatno u mom prisustvu. Bežali bi ili
bi pokazivali krstove." Odmahnuo je glavom. „No, jedna žena je došla
i zatražila moju pomoć. Bila je služavka kod jednog barona i njena
mala gospodarica se razbolela. Umire, rekla je. Želela je da nešto
preduzmem. I tako..." Vrativši osmeh na lice, kezio se sve šire,
neprirodno široko. „Pomogao sam joj. Beše to slatka devojčica."
Stefan se bio okrenuo štiteći Elenu svojim telom, pa je na
trenutak okrenuo i glavu. Trebalo je da zna, trebalo je da pogodi. Sve
mu je bilo jasno. Vikin i Sjuin leš su bili postavljeni ispred njegovih
vrata. On je bio prva karika u lancu događaja koji su se ovde
okončavali.
„Ketrin", rekao je, podižući glavu da bi pogledao tog stvora. „Ti si
povampirio Ketrin."
,,Da bih joj spasao život", dodao je plavokosi, kao da je Stefan
glup pa ne može da razume gradivo. „Život koji je ova tvoja dušica
oduzela."
Ime. Stefan je pokušavao da se seti imena, znajući da ga je
Ketrin jednom pomenula. Verovatno mu je nekom prigodom i opisala
ovog stvora. U glavi mu je odzvanjao Ketrinin glas: Probudila sam se
usred noći i ugledala Gudren, svoju služavku, kako stoji nagnuta
nada mnom. Onda se odmakla od kreveta, te primetih da je dovela
nekog čoveka. Prestravila sam se. Zvao se Klaus, a čula sam da su za
njega ljudi u selu govorili da je zao.
„Klaus", blago reče plavokosi, kao da se saglašava s nečim. „Bilo
kako bilo, tako me je ona zvala. Vratila mi se nakon što su je dva
mala Italijana iskoristila. Sve je uradila za njih. Pretvorila ih je u
vampire i omogućila im večan život, ali oni behu nezahvalni te je
odbaciše. Veoma čudnovato."
„Nije tako bilo", procedi Stefan.
„Još je čudnovatije to što te nikada nije prebolela, Salvatore.
Tebe naročito nije uspevala da preboli. Uvek je pravila neprijatna
poređenja između nas dvojice. Pokušao sam da je urazumim, ali
nisam uspeo u tome. Možda je trebalo da umre od moje ruke, ko će ga
znati. Ali, bejah navikao na nju. Nikada nije bila posebno bistra, no
bila je ugodna oku, a znala je i da se zabavi. Tome sam je naučio, da
uživa u ubijanju. Naposletku joj se um malo izopačio. Pa šta onda?
Nisam je držao kraj sebe zbog njene umnosti."
U Stefanovom srcu više nije bilo ljubavi prema Ketrin, ali još je
mogao da mrzi čoveka koji ju je pretvorio u ono u šta se na kraju
izvrgla.
„Ja? Ja, stari moj?" Klaus je u neverici upirao u svoja prsa. „Ti si
pretvorio Ketrin u ono što je sada. Tačnije, učinila je to tvoja curica.
Sada, ona je prah. Hrana za crve. No, tvoja draga je trenutno tek
pedaljčić van mog domašaja. Vibrira na višem nivou energije, nije li
to ono što mistici govore, Elena? Zašto se ne bi spustila na nivo nas
ostalih?"
„Kada bih samo mogla", prošapta Elena, podižući glavu i
gledajući ga s mržnjom.
„Eh, da. U međuvremenu, imam tvoje prijatelje. Čujem da je Sju
bila vrlo slatka devojčica." Oblizao je usne. „Viki je pak bila veoma
ukusna. Delikatna, ali lepo zaobljena, s finim bukeom. Izgledala je
kao devetnaestogodišnjakinja, a tek joj je bilo sedamnaest godina."
Stefan je koraknuo u napad, ali Elena ga je povukla unazad.
„Stefane, nemoj! Ovo je njegova teritorija; njegove mentalne moći
su jače nego naše. On ih kontroliše."
„Upravo tako. Ovo je moja teritorija. Nestvarni svet." Ponovo se
ukazao Klausov psihotični kez. „Ovde se i tvoje najluđe noćne more
ostvaruju besplatno. Na primer", rekao je gledajući u Stefana, „da li
bi voleo da vidiš kako tvoja dragana zaista izgleda? Bez šminke?"
Elena je ispustila tih zvuk, skoro jecaj. Stefan ju je jače stegnuo.
„Koliko je ono prošlo vremena otkad je umrla? Oko šest meseci?
Znaš li šta se događa s telom kada je pod zemljom šest meseci?"
Klaus je opet oblizao usne kao mačka. Stefanu je bilo jasno.
Elena je drhtala, pognute glave, i pokušavala da se odmakne od
njega, ali on ju je zagrlio i nije je puštao.
„U redu je", šapnuo joj je, a zatim se obratio Klausu.
„Zaboravljaš. Ja nisam čovek koji se plaši senke i prizora krvi.
Poznajem smrt, Klause. Ne plašim je se."
„Svakako, ali da li te oduševljava?" Klaus je spustio glas,
omamljujući ga šapatom. „Nije li uzbudljivo: smrad, trulež, fluidi tela
koje se raspada? Nije li ludilo?"
„Pusti me, Stefane, molim te." Elena se tresla odgurujući ga od
sebe. Odvratila je lice od njega. Govorila je plačnim glasom. „Molim
te."
„Jedina Moć koju imaš jeste moć obmane", reče Stefan Klausu.
Privio je Elenu uza se, pritiskajući obraz uz njenu kosu. Mogao je da
oseti kako joj se telo menja. Njena kosa je ogrubela pod njegovim
obrazom i činilo se da se smanjuje.
„Koža može potamneti i očvrsnuti u određenoj vrsti zemljišta",
uveravao ga je Klaus kezeći se. Oči su mu blistale.
„Stefane, ne želim da me vidiš..."
Gledajući u Klausa, Stefan je nežno sklonio ogrubelu belu kosu
sa Eleninog lica i pomazio je, ignorišući hrapavost pod svojim
prstima.
„Ipak, uglavnom se samo razloži. Kakav način da nestaneš!
Izgubiš sve: kožu, meso, mišiće, unutrašnje organe, sve se vrati u
zemlju..."
Telo je iščezavalo u Stefanovim rukama. Zažmurio je i stegao je
još jače, a mržnja prema Klausu je plamtela u njemu. Obmana, sve je
bila obmana...
„Stefane..." Čuo je suv šapat, nalik na šuštanje papira koji vetar
nosi po pločniku. Ubrzo je iščezao, a Stefan je shvatio da drži gomilu
kostiju.
„I naposletku postane to, preko dve hiljade posebnih, lako
sklopivih delova. Sve to stigne u svom zgodnom kovčegu..." Nešto je
zaškripalo na suprotnoj strani svetlosnog kruga. Beli kovčeg se sam
otvarao. Poklopac se podizao. „Zašto ne bi imao tu čast, Salvatore?
Stavi Elenu tamo gde pripada."
Stefan pade na kolena. Drhteći, posmatrao je tanke bele kosti u
svojim rukama. Sve je to bila obmana, Klaus je samo kontrolisao
Bonin trans i pokazivao Stefanu ono što je želeo da on vidi. Nije
stvarno povredio Elenu, ali Stefanov vreo, zaštitnički bes to nije
mogao da razume. Stefan pažljivo položi krhke kosti na zemlju i još
jednom ih nežno dodirnu. Zatim pogleda Klausa, usana iskrivljenih
od prezira.
„Ovo nije Elena", rekao je.
„Naravno da jeste. Uvek bih je prepoznao." Klaus je raširio ruke
i počeo da recituje: „'Poznavao sam ženu, prelepu do kostiju...'"*
„Ne." Znoj je izbijao na Stefanovom čelu. Nije slušao Klausov
glas. Usredsredio se grčeći pesnice, a mišići su mu pucali od napora.
Borba protiv Klausovog uticaja nalikovala je guranju stene uz brdo.
Krhke Elenine kosti počeše da se tresu, obavijene bledozlatnom
svetlošću.
„'Prnje i kosti s kose klupkom... luda ih je zvala svojom damom
ljupkom...'"
Svetlost se presijavala, spajajući kosti svojim živahnim plesom.
Kosti su se odizale od tla, obavijene toplom zlatnom svetlošću. Pred
Stefanom se ukazao nejasan treperav oblik. Znoj mu se slivao u oči;
imao je osećaj da će mu pluća pući.
„'Glina miruje, ali krvluta...'"
Elenina kosa, duga, svilenkasta i zlatna, padala je preko ramena
koja su sijala. Njeno lice je dobijalo oblik, naposletku se sasvim
ocrtavši. Stefan je s ljubavlju rekonstruisao svaki detalj. Duge
trepavice, mali nos, usne kao ružine latice. Bela svetlost se
uskovitlala oko njene figure, tvoreći tanku odoru.
„'A pukotina u šoljici čaja otvara puteljak do zemlje mrtvih...'"
„Ne."
Vrtoglavica se obrušila na Stefana i osetio je kako ga napuštaju i
poslednji tragovi Moći. Grudi figure se podigoše oči boje lazurnog
kamena oživeše. Elena se smešila; osetio je kako ga zahvata plamen
njene ljubavi.
„Stefane." Visoko je držala glavu, ponosita poput kraljice.
Stefan se okrenuo ka Klausu, koji je nemo posmatrao prizor.
„Ovo je Elena", jasno prozbori Stefan. „Elena nije prazna
ljuštura, zakopana u zemlji. Ovo je Elena i ti to ne možeš promeniti."
Pružio je ruku. Elena je uze i koraknu prema njemu. Kada su se
dodirnuli, osetio je trzaj. Zatim je osetio kako njene Moći sežu do
njega i održavaju ga. Stajali su zajedno, jedno kraj drugog, naspram
plavokosog tipa. Stefan se nikada ranije nije osetio toliko
pobedonosno, toliko snažno.
Klaus je zurio u njih još dvadesetak sekundi, a onda je odlepio.
Lice mu se izobličilo od prezira. Stefan je osetio kako ih
zapljuskuju talasi zle Moći i iz sve snage se upinjao da im se odupre.
Vrtlog mračnog besa je pokušavao da ih razdvoji, hučeći i rušeći sve
pred sobom. Sveće se ugasiše i poleteše uvis kao da su zahvaćene
tornadom. San se oko njih raspadao u paramparčad. Stefan je uhvatio Elenu za obe ruke. Vetar joj je nanosio kosu u lice, mrseći je.
„Stefane!", vikala je, pokušavajući da nadjača buku. Zatim je čuo
njen glas u svom umu. „Stefane, slušaj me! Postoji jedna stvar koja
može da ga zaustavi. Potrebna ti je žrtva, Stefane, pronađi neku od
njegovih žrtava. Samo će žrtva znati..."
Buka je bila nesnosna, kao da su se prostor i vreme cepali u
nepovrat. Stefan je osetio kako se Elenina ruka naglo istrgla iz
njegove. Jauknuvši, krenuo je za njom, ali nije je pronašao. Bio je
iscrpljen pokušajem da se bori s Klausom i nije uspevao da ostane
svestan. Tama ga je uvukla u vrtlog.
Boni je sve to posmatrala.
Čudnovato: izgleda da je, kada se povukla da pusti Stefana da
dođe do Elene, izgubila mogućnost fizičkog prisustva u snu. Kao da
više nije bila glumica, već pozornica na kojoj se predstava igrala.
Mogla je samo da posmatra.
Na koncu se uplašila. Nije bila dovoljno jaka da sačuva san, a
konačna eksplozija ju je, probudivši je iz transa, odbacila u Stefanovu
sobu.
Ležao je na podu ne dajući znaka od sebe, bled i ukočen.
Međutim, kad ga je Boni prodrmala pokušavajući da ga smesti u
krevet, zasoptao je.
„Stefane? Jesi li dobro?"
Gledao je po sobi kao da traži nešto.
„Elena!", reče, a zatim stade da se priseća.
Lice mu se iskrivilo. Užasnuta, Boni je pomislila da će zaplakati,
ali on je samo zatvorio oči i stavio glavu u šake.
„Izgubio sam je. Nisam mogao da izdržim."
„Znam." Boni ga je posmatrala nekoliko trenutaka, a zatim je
skupila hrabrost i kleknula pored njega, dodirujući mu ramena.
„Izvini."
Naglo je podigao glavu. Iako suve, njegove zelene oči behu toliko
razrogačene da su se doimale crnim. Nozdrve su mu bile raširene, a
usta otvorena.
„Klaus!" Ispljunuo je to ime kao psovku. „Jesi li ga videla?"
„Jesam", odvrati Boni, povlačeći se. Progutala je knedlu, a
želudac joj se prevrnuo. „Lud je, zar ne, Stefane?"
„Da." Stefan ustade. „Neko ga mora zaustaviti."
„Ali kako?" Otkad je videla Klausa, Boni se uplašila više nego
ikada, a samopouzdanje joj je opadalo. „Šta ga može zaustaviti,
Stefane? Nikada nisam osetila nešto nalik na tu Moć."
„Ali, zar nisi...?" Stefan se hitro okrenuo k njoj. „Boni, zar nisi
čula šta je Elena rekla na kraju?"
„Nisam. Kako to misliš? Ništa nisam mogla da čujem, tamo je
besneo mali uragan."
„Boni..." Stefanov pogled je bio dalek dok je, zamišljen, domišljao
ono što se događalo u snu. „To znači da verovatno nije čuo ni on.
Dakle, budući da ne zna, neće pokušati da nas spreči."
„U čemu? Stefane, o čemu govoriš?"
„Govorim o pronalaženju žrtve. Slušaj, Boni: Elena mi je rekla da
ga možemo zaustaviti jedino ako pronađemo neku njegovu žrtvu koja
je još živa."
Boni je bila potpuno pogubljena.
„Ali... zašto?"
„Zato što vampiri i njihovi davaoci krvi, njihov plen, mogu da
čitaju misli jedni drugima dok razmenjuju krv. Ponekad davalac na
taj način sazna nešto o vampirima. Ne uvek, ali često. Mora da se to
dogodilo, a Elena zna za to."
„To je sve sjajno i bajno, sve osim jedne sitnice", zajedljivo reče
Boni. „Hoćeš li mi, molim te, reći ko bi za ime sveta mogao da preživi
Klausov napad?"
Očekivala je da će to obeshrabriti Stefana, ali nije bila u pravu.
„Vampir", odvratio je jednostavno. „Čovek koga je Klaus
pretvorio u vampira takođe je njegova žrtva. Dok su razmenjivali krv,
razmenjivali su i misli."
„Aha. A-ha. Tako, dakle... Kada bismo mogli da pronađemo
vampira kojeg je on stvorio... ali gde da ga pronađemo?"
„Možda u Evropi." Stefan se ushodao razmišljajući. „Klausova
povest je dugačka, pa neki od njegovih vampira moraju biti tamo.
Možda ću morati da odem da ih potražim."
Boni je bila sasvim užasnuta.
„Ali, Stefane, ne možeš ostaviti nas. Ne smeš nas ostaviti!"
Stefan je stao nasred sobe. Stajao je tako, nepomičan. Zatim se,
konačno, okrenuo prema njoj.
„Ne želim da odem", tiho je rekao. „Najpre ćemo pokušati da

pronađemo drugo rešenje, možda možemo opet skleptati Tajlera.
Čekaćemo nedelju dana, do subote. Ali, Boni, možda ću morati da
odem. Svesna si toga koliko i ja."
Zavladala je duga, duga tišina. Boni se borila s vatrom u svom
pogledu, odlučna da bude odrasla i zrela. Nije beba i dokazaće to
jednom zasvagda. Pogledala je Stefana u oči i polako klimnula
glavom.



The Vampire Diaries Serbia


_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Svako ima svoju srećnu zvezdu. Neka moja noćas prati tebe. ~

View previous topic View next topic Back to top  Message [Page 1 of 1]

Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum