You are not connected. Please login or register

Trenutak ispisan večnošću

View previous topic View next topic Go down  Message [Page 1 of 1]

1 Trenutak ispisan večnošću on Fri 11 May 2012, 10:42 am

Mehurić


Your Best Friend is a Witch
Your Best Friend is a Witch
Krv,bol,prljavština.

Moje telo je bilo iskidano,odeća je visila sa mene.

Ovog puta me ništa nije bolelo,jer nije bilo pogleda u mojim očima.



Last edited by Mehurić on Fri 11 May 2012, 10:46 am; edited 1 time in total

2 Re: Trenutak ispisan večnošću on Fri 11 May 2012, 10:44 am

Mehurić


Your Best Friend is a Witch
Your Best Friend is a Witch
Ogledala


Zatvorenih očiju osluškujem.
Osećao sem nekog pored sebe.Otvorio sam oči i ugledao nju.Nasmejao sam se,a onda potonuo u mrak.
Osluškivao sam,mirisao.Dok su se čuli samo slabašni otkuciji mog srca.
Znao sam da je ona tu,čuo sam,osećao.

Još jedan jedini otkucaj moga srca.
Dah moje duše i pogled mog postojanja.Nevin poput prvog procvata i nemilosrdan poput strele u grudima.
Poput nje s one strane.

Osetio sam njen miris,najzad.Čula su počela da se usklađuju sa umom.A onda sam osetio dodir.Osetio sam drhtaj i otvorio oči.
Sada sam znao da nije bila iluzija,bila je stvarna.Ona je stojala kraj mene,a osmeh je gospodario mojim licem.

Oko nas su bila ogledala.Hladna i iskrena,poput nje.
Moj odraz je bio tu,ali kao da je pokušavao da pobegne.Nisam ga krivio.
Odraz u ogledalu je pokazivao nju i mene.Nju kraj mene.Mene kraj nje.
Sada sam čuo njen glas,bašunast poput pesme.Gledala je u naš odraz u ogledalu.
Ona i ja,jedno kraj drugog.
Pogledao sam u svoje lice,bilo je moje,ali ipak ne moje.Pogledao sam u nju.
Smeškala se,sa srećom u očima koju dugo nisam video.
Izgleda da me večnost nije lagala.

Pogledao sam u nju.Smešila mi se.Uzvratio sam joj osmeh.
Uhvatila me je za ruku ne puštajući me.
U tom trenutku vreme nije teklo,zaustavio sam ga.Osetio sam se jačim nego ikada.
Bio sam opijen njom.

Zagrlila me je i poljubila me je u obraz,ovlaš.
Tek tada sam po prvi put pažljivo proučio njeno lice.

Imala je bakarne oči,duge trepavice,jamicu na levom obrazu,savršen osmeh.
Zlatnu kosu koja se prostirala duž leđa,i koja je krivudajući činila nesavršene talase.
Pogledao sam je u oči.I dalje je u njima imala onu iskru sreće.

Opet je usne razvukla u osmeh,a ja sam zadržao dah.
Gubio sam se svaki put kada bi se ona osmehnula.
Nismo govorili samo smo ćutke posmatrali jedno drugo.
U našem slučaju pogledi su bili prednost govora.
Pogledao sam još jednom svoj odraz u ogledalu,ovog puta nije bežao.
Još jednom sam pogledao u nju,bila je opet tu.
Tada sam shvatio bila je nekoliko koraka od mog srca.Srca koje nije kucalo.
Krenuo sam ka njoj ne pomerajući se.
Očajnički sam želeo još jednom da je dotaknem.

Istovremeno bojao sam se,ako je to uradim da će nestati,da ću shvatiti da je bila samo plod moje mašte.Da je bila moja iluzija.
Dodirnuo sam je još jednom,oprezno.
Prelazio sam prstima duž njenog vrata,dodirivao sam joj kosu,oči,nos,savršene usne.
Pod mojim rukama usne su joj se uvile u osmeh.Osetio sam njen dah na svom licu.
Tada je stvarnost zakucala na moja vrata.Osetio sam mali drhtaj tela,i shvatio sam da ovo nije bio san,niti iluzija,niti bilo kakva proekcija uma.
Ovo je bio moj novi početak.
Po prvi put sam ugledao moje oči.
Bile su crvene,poput boje ruže.Zažmurio sam,izbegavajući ih,oslonivši se na ostala čula.
A onda ponovo sam osetio njen miris,njeno prisustvo.
Automatski sam ih otvorio.
Stojala je pored mene i dalje smešući se.
Pogledao sam opet u njih.
Nije bilo teško kao pre.Ne dok je ona bila pored mene."Rozali." -pozvao ju je glas.
To je bio prvi put kada sam čuo njeno ime.
Rozali,ponovio sam u sebi.Pristaje joj,podseća na ružu,pomislio sam.
Čuo se slabašan smeh,nateravši me da odlepim oči od nje.
Ugledao sam dečaka bronzane kose,sa očima koje su podsećale na njene.Osmehnuo mi se.
"Ja sam Edvard" rekao je tihim glasom pružajući mi ruku.
Plašio sam se da se pomerim.Nisam bio svestan svoje snage.Preleteo sam pogledom na nju,zbunjeno ne znavši šta da uradim.
"U redu je.Nećeš ga povrediti" - rekla je anđeoskim glasom.
Pružao sam ruku Edvardu,prihvatio ju je,i onda me zagrlio.
Nekoliko trenutaka,stojao sam mirno,ne pomerajući ruke.Lutao sam pogledom tražeći njene oči.
Kada sam ih našao,one su zasijale nekim čudnim sjajem.
Uzdahnuo sam i zagrlio Edvarda.

Čuli su se koraci,a zatim su se pojavili čovek i žena.
Osmotrio sam ih.
Muškarac je bio visok,mišićav,podsećao je na nekog modela.Imao je plavu kosu,i oči koje su odisale smirenošću.

Žena je bila vitka,malo niža od njenog pratioca.Oči su joj bile bronzane boje i caklile su,dok joj je kosa karamel boje,padala u valovima duž ramena.

Osmehnula mi se.
Krenula je da mi prilazi.Tada je uradila nešto što nisam očekivao.
Zagrlila mi je snažno,a zatim rekla : „Dobro došao u porodicu!“
Još jednom sam pogledao u ogledala.
Pored mene stojale su četri figure,odrazi u ogledalu su se osmehivali.
Tada sam shvatio da nisam bio sam.
Osetio sam se spokojno.

Bio sam spreman da kročim napred u večnost.

3 Re: Trenutak ispisan večnošću on Fri 11 May 2012, 2:40 pm

Starlight


Moderator
Moderator
Ana, ovo je sjajno. emotivno je i opisi su slikoviti i odlično dočarani. nastavi da pišeš Smile


_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _



"Because in the end when you lose somebody, every candle, every prayer, is not going to make up for the fact the only thing that you have left is a hole in your life where that somebody used to be and a rock with a birthday carved into it that I'm pretty sure is wrong."

Sponsored content


View previous topic View next topic Back to top  Message [Page 1 of 1]

Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum