You are not connected. Please login or register

Jedanaesto poglavlje

View previous topic View next topic Go down  Message [Page 1 of 1]

1 Jedanaesto poglavlje on Sun 08 Jan 2012, 8:50 pm

Anette


Dear Diary ...
Dear Diary ...



Vampirski Dnevnici, Knjiga IV.

"Mračno Okupljanje"

By

Lisa J. Smith



Jedanaesto poglavlje


Auto je zastalo iza jednog od policijskih automobila koji su bili parkirani na ulici.Svetla su bila posvuda,imala su odsjaj plavog,crvenog i narandžastog – svetla su sijala iz kuće Bennetovih.
„Ostanite ovde,“ Matt je rekao i izašao napolje prateći Stefana.
„Ne!“ Bonniena glava se podigla,želela je da ga zgrabi i da ga dovuče nazad.Imala je vrtoglavicu od kada je Tyler rekao šta će biti Vickie.Bilo je prekasno;prvog sekunda je znala da je prekasno.Matt samo ide da se ubije.
„Ostano,Bonnie – zaključaj vrata.Idem za njima.“ To je bila Meredith.
„Ne!Dosta mi je toga da mi svi govore da ostanem!“ Bonnie je plakala,tresući pojas i konačno ga otključavajući.I dalje je plakala,ali je mogla videti toliko dobro da izađe iz auta i uputi se prema Vickienoj kući.Mogla je čuti Meredith iza sebe.Sva aktivnost je bila koncentrisana napred,žena je vrištala,čuo se policijski radio.Bonnie i Meredith su se uputile prema nazad,do Vickienog prozora.Šta nije u redu sa ovim?Bonnie je pomislila kako su se približavale.Greška onoga u šta je gledala je bila neporeciva,ali teška za prepoznati.Vickien prozor je bio otvoren – ali nije mogao biti otvoren;sredina se nikada ne otvara,Bonnie je pomislila.Ali,kako onda zavese mogu ovako lebdeti?
Ne otvoren,polomljen.Staklo je bilo posvuda.Ostatci u oknu su bili kao oštri zubi.U Vickienu kuću je provaljeno.
„Pozvala ga je unutra,“ Bonnie je plakala od besa. „Zašto je to učinila?Zašto?“
„Ostani ovde,“ rekla je Meredith pokušavajući da navlaži suve usne.
„Prestani mi to govoriti.Ne mogu to podneti,Meredith.Ljuta sam,to je sve.Mrzim ga.“ Uzela je Meredith za ruku i povukla je napred.Zjapeća rupa je bila sve bliže i bliže.Zavese su vijorile.Bilo je dovoljno mesta između njih da se može videti unutra.I u zadnjem trenutku,Meredith je odgurnula Bonnie i pogledala unutra.Nije bilo važno.Bonniena psihička osetila su bila budna i govorila su joj o ovom mestu.Bilo je kao krater nakon što se meteor srušio u njega i eksplodirao.Moć i nasilje su visili u vazduhu,ali glavni događaj je bio gotov.Meredith se oteturala od prozora.Zabijala je nokte tako jako u dlanove da joj je umalo krv potekla.Bonnie se nagnula i pogledala unutra.

Miris je bio ono prvo što je osetila.Vlažan smrad,bakren.Skoro da ga je okusila,mirisao je na onaj osećaj kao kada se ugrizeš za jezik.Radio je svirao nešto,ali nije mogla čuti od vriskova iz vana.Njene oči su videle crveno.Samo crveno.Zbog toga što je to bila nova boja Vickiene sobe.Plava je nestala.Crvena pozadina.Crveno je bilo poprskano po podu.Šokirana,Bonnie je prepoznala pesmu kada je ponovo počela.
Bila je to 'Laku noć,srce.'
„Ti čudovište jedno,“ Bonnie je izdahnula.Bol je prostrujao kroz nju.Njena ruka se stezala oko rama okna sve jače i jače.
„Čudovište.Mrzim te!Mrzim te!“
Meredith je čula i uspravila se.Odmahnula je crnu kosu sa lica i udahnula duboko nekoliko puta.Pokušavala je naslutiti da li se može nositi sa ovim.
„Sečeš sama sebi ruku,“ rekla je. „Pusti me da pogledam.“
Bonnie nije ni shvatila da je stezala slomljeno staklo.Pustila je da joj Meredith uzme ruku,ali umesto da je pusti da je pregleda,uzela je njenu.Meredith je izgledala strašno:crne oči su joj svetlile,usne su joj bile blede i plave,tresla se.Ali Meredith se i dalje brinula o njoj,i dalje je pokušavala biti smirena.
„Hajde,“ rekal je gledajući u prijateljicu. „Plači Meredith.Vrišti ako želiš.Ali izbaci to nekako.Ne moraš sada biti smirena i čuvati to u sebi.Imaš svako pravo da danas poludiš.“
Na trenutak,Meredith je samo stajala,tresla se,ali onda je protresla glavom i uspela napraviti duh osmeha. „Ne mogu.Nisam takva.Pusti me da ti vidim ruku.“
Bonnie se mogla raspravljati,ali onda je Matt izašao iza ćoška.
„Šta radite vi – ?“ počeo je.A onda je video prozor.
„Mrtva je,“ Meredith je rekla.
„Znam.“ Matt je izgledao kao loša fotografija samoga sebe,ona preizložena. „Rekli su mi tamo napred.Iznose je...“ Zastao je.
„Uprskali smo.Čak iako smo obećali...“ I Meredith je zastala.Nije se više ništa moglo reći.
„Ali sada će nam policija morati verovati,“ Bonnie je rekla gledajući u Matta,a onda u Meredith. „Moraće.“
„Ne,“ Matt je rekao. „Neće,Bonnie.Zbog toga što govore da je to samoubistvo.“
„Samoubistvo?Da li su videli sobu?Oni to nazivaju samoubistvom?“ Bonnie je plakala,glas joj se podizao.
„Govorili su da je bila mentalno neusklađena.Govorili su da se – dočepala nekakvih makaza...“
„O moj Bože,“ Meredith je rekla,okrećući se.
„Misle da se možda osećala krivom jer je ubila Sue.“
„Neko je provalio u ovu kuću,“ Bonnie je rekla. „Moraće to priznati!“
„Ne.“ Meredithin glas je bio lagan,kao da je bila umora. „Pogledaj na prozor.I na staklo napolju.Neko iznutra je to slomio.“
I to je ono što ne valja na ovoj slici,Bonnie je pomislila.
„Sigurno je on,kada je izlazio napolje,“ Matt je rekao.Gledali su jedni duge tiho,poraženi.
„Gde je Stefan?“ Meredith je pitala Matta. „Da li je negde gde ga mogu videti?“
„Ne,kada smo saznali šta je bilo on se vratio.Došao sam da ga potražim.Mora biti ovde negde...“

„Pstt!“ rekla je Bonnie.Vikanje ispred je prestalo.Kao i vrisci žene.U relativnoj tišini mogli su čuti zamirući zvuk iz dna dvorišta.
„ – dok si ti trebao da je čuvaš!“
Ton je terao Bonnieno meso da se struže sa kostiju. „To je on!“ Matt je rekao. „I sa Damonom je.Hajde!¨“
Kada su bili između drveća Bonnie je čula jasno Stefanov glas.Dva brata su se suočavala na mesečini.
„Verovao sam ti,Damone.Verovao sam ti!“ Stefan je govorio.Bonnie ga nikada nije videla tako ljutog,čak ni sa Tylerom na groblju.Ali to više nije bio bes.
„I samo si dopustio da se dogodi,“ Stefan je nastavio,bez da je pogledao u Bonnie i ostale kada su se pojavili,bez da je dao šansu Damonu da odgovori.
„Zašto nisi uradio nešto?Ako si bio toliko kukavica da se boriš sa nim mogao si pozvati mene.Ali samo si stajao tamo!“
Damonovo lice je bilo zatvoreno.Crne oči su mu sijale,i nije bilo ničega smirenog u njegovom držanju.Otvorio je usta,ali je Stefan nastavio.
„To je moja krivica.Trebao sam znati.Znao sam.Svi su znali,upozorili su me,ali ja nisam slušao.“
„Nisu li?“ Damon je pogledao prema Bonnie.Stresla je.
„Stefane,čekaj,“ Matt je rekao. „Mislim – “
„Trebao sam slušati!“ Stefan je besneo.Nije izgledao kao da je čuo Matta.
„Trebao sam ja ostati.Obećao sam joj da će biti sigurna – i lagao sam!Umrla je misleći kako sam je izdao.“ Bonnie je mogla videti u njegovom licu krivicu koja ga je izedala kao kiselina.
„Da sam ja ostao ovde – “
„I ti bi bio mrtav takođe!“ Damon ga je prekinuo. „To nije obični vampir.Slomio bi te kao suvo drvence – “
„I to bi bilo bolje!“ Stefan se drao.Prsa su mu bila nemirna. „Ja bi radije umro nego da sam stajao i gledao!Šta se desilo Damone?“ Sada se malo održao,i bio je miran,premirean;oči su mu gorele,glas mu je bio otrovan,kada je progovorio: „Da li si bio zauzet goneći neku drugu devojku kroz grmlje?Ili si bio neizainteresovan da se mešaš?“
Damon nije rekao ništa.Bio je bled kao i njegov brat,svaki mišić mu je bio napet.Valovi crnog besa su se dizali iz njega dok je gledao Stefana.
„Ili si možda uživao,“ Stefan je nastavljao pomerajući se za korak tako da se uneo u Damonovo lice. „Da,to je sigurno to;sviđalo ti se – biti sa drugom ubicom.Da li je bilo dobro?Da li te pustio da gledaš?“
Damonova šaka se podigla i udarila Stefana.Sve se desilo tako brzo za Bonniene oči.Stefan je pao na meku zemlju.Meredith je vrištala,a Matt je iskočio ispred Damona.Hrabro,pomislila je Bonnie,ali glupo.Zrak je bio pun elektriciteta.Stefan je podigao ruku do usana i pronašao krv,crnu na mesečini.Bonnie je došla do njega i zgrabila ga za ruku.Damon je dolazio d njega ponovo.Matt je pao nazad,ali se pridigao.Došao je do Stefana i sedeći na petama sa jednom rukom podignutom,je rekao: „Dosta momci!Dosta,u redu?“ vikao je.
Stefan je pokušavao da ustane.Bonnie mu je stezala ruku. „Ne!Stefane,nemoj!Nemoj!“ preklinjala je.Meredith je zgrabila njegovu drugu ruku.
„Damone,ostavi ovo!Samo ostavi!“ Matt je govorio oštro.
Svi smo ludi što se mešamo u ovo,Bonnie je pomislila.Pokušavamo da razdvojimo dva besna vampira.Ubiće nas samo da nas ućutkaju.Damon će zgnječiti Matta kao muvu.Ali Damon se zaustavio,Matt mu je blokirao put.Na trenutak,scena je bila zamrznuta.Niko se nije kretao.A onda,Damonovo držanje se olakšalo.Ruke su mu pale uz telo.Uzeo je mali udah.Bonnie je shvatila da drži svoj,pa ga je pustila.
Damonovo lice je bilo hladno kao u ledene statue.
„U redu,neka bude po vašem,“ rekao je,takođe hladnim glasom.
„Ali ja sam aut iz ovoga.Odlazim.I ovoga puta,brate,ako me budeš pratio,ubiću te.Bez obećanja ili sa.“
„Neću te pratti,“ Stefan je rekao sa mesta gde je sedeo.Glas mu je zvučao kao da je progutao staklo.
Damon je opucao jaknu i ispravio je.Sa pogledom u Bonnie,okrenuo se i pošao.A onda se okrenuo i progovorio precizno sa svakom reči kao strelom upućenom Stefanu:
„Upozorio sam te,“ rekao je. „O tome šta sam i o tome ko će pobediti.Trebao si me poslušati,mali brate.Možda ćeš naučiti nešto iz večeras.“
„Naučio sam kojeg poverenja si vredan,“ Stefan je rekao. „Odlazi Damona.Ne želim više nikada da te vidim.“
Bez ijedne reči,Damon se okrenuo i otišao u tamu.




Bonnie je pustila Stefanovu ruku i stavila glavu u svoje šake.Stefan je ustao tresući se kao mačka koja je bila držana protiv svoje volje.Odšetao je malo dalje od ostalih.A onda je jednostavno stajao.Bes ga je ostavio baš onako i kako mu je došao.
Šta ćemo sada? Bonnie se pitala, gledajući na gore. Šta možemo? Stefan je u pravu u vezi jedne stvari: oni ga jesu upozoravali o Damonu a on nije slušao. Iskreno je verovao u to da se može poveriti svom bratu. A onda su svi prestali da mare, oslanjali su se na Damona zato što je to bilo lako i zato što su trebali pomoć. Niko nije raspravljao o tome da se Damonu poveri briga o Vickie.
Svi su bili krivci. Ali Stefan će biti onaj koji će se kidati od krivice. Znala je da iza tog lica bez kontrole za Damona, bio je njegov sram. Pitala se da li to Damon zna, da li mari. I pitala se šta li se stvarno desilo noćas. Sada kada je Damon otišao, sigurno nikada neće saznati.
Bez obzira na sve, pomislila je, bolje je što je otišao.
Ponovo su se pojačavali zvuci: automobili su se pokrenuli, buka sirena je odjeknula, vrata su lupala. Na trenutak su bili sigurni tamo između drveća, ali nisu ovde mogli ostati.
Meredith je pritisnula jednu glavu na čelo, oči su joj bile zatvorene. Bonnie je gledala od nje prema Stefana pa do svetala Vickienog tihog doma između drveća. Val krivnje je prošao kroz njeno telo. Sav adrenalin koji je držao celo ovo veče je otišao iz njenog tela i nije imala više na šta da se osloni. Nije više ni bila ljuta zbog Vickiene smrti; samo depresivna i bolesna i veoma, veoma umorna. Želela je da zaroni u svoj krevet kod svoje kuće i da povuče pokrivać preko glave.
„Tyler,“ rekla je na glas. A kada su se svi okrenuli prema njoj, rekla je: „Ostavili smo ga u uništenoj crkvi. A on je naša zadnja nada. Moramo ga naterati da nam pomogne.“
To je podiglo sve na noge. Stefan se okrenuo polako, nije govorio i nije gledao nikoga u oči i tako ih je ispratio do ulice. Policija i hitna su otišli, a oni su se odvezli do groblja bez incidenata.
Ali kada su došli do uništene crkve, Tylera nije bilo.
„Noge su mu ostale nezavezane,“ Matt je rekao sa grimasom gađenja. „Mora da je otišao peške pošto mu je auto i dalje dole.“
Možda ga je neko odveo, Bonnie je pomislila. Nije bilo otisaka na kamenom podu da pokažu njihove tvrdnje.
Meredith je otišla do zida visokog do njenih kolena. Tu je sela, a rukom je dodirivala svoj nos. Bonnie sa sagnula pored nje. Skroz su pogrešili. To je to za večeras. Oni su izgubili, a on je pobedio. Sve što su danas uradili završilo je porazom.
A Stefan, mogla je reći, je uzimao svu odgovornost na svoja pleća.
Pogledala je u tamnu kosu kada su se vozili do pansiona. Još jedna misao joj je pala na pamet, jedna koja je slala sve znake alarma niz njene nerve. Stefan je bio jedini koji je mogao da ih zaštiti sada kada Damon nije bio tu. A sada kada je Stefan slab i iscrpljen...
Bonnie se ugrizla za usnu dok se Meredith penjala u ambar. Ideja se formirala u njenim mislila. Pravila ju je nespretnom, čak i uplašenom, ali još jedan pogled u Stefana ju je naterao da odluči.
Ferrari je i dalje bio parkiran iza ambara – očito ga je Damon napustio. Bonnie se pitala kako će moći da napusti grad. A onda se setila krila. Svilenih, jakin krila vrane koja su reflektovala boje duge na perju. Damon nije trebao automobil.
Ušli su u pansion samo dovoljno dugo da Bonnie nazove svoje roditelje i da kaže da će provesti noć kod Meredith. To je bila njena ideja. Ali kada je Stefan otišao do svoje sobe, Bonnie je zaustavila Matta na prednjem trijemu.
„Matte? Mogu li zatražiti uslugu od tebe=“
Okrenuo se, plave oči su mu se suzile.
“To je učestala fraza. Svaki put kada je Elena rekla tako nešto...“
“Ne, ne, ništa strašno. Samo želim da se pobrineš za Meredith, vidi da li je uredu kada sitgne kući.“ Pokazača je prema devojci koja je hodala prema autu.
„Ali ti ideš sa nama.“
Bonnie je pogledala prema otvorenim vratima.
„Ne, mislim daću ostati još malo. Stefan će me odvesti kući. Želim da popričam sa njim o nečemu.“
Matt je izgledao uznemireno.
“Da popričaš o čemu?“
“O nečemu. Ne mogu objasniti. Hoćeš li mi učiniti Matt?“
„Ali... o, uredu. Previše sam umoran da bi me bilo briga. Radi šta hoćeš. Vidimo se sutra.“
Odšetao je izgledajući pomalo ljutito.
Bonnie je bila uznemirena njegovim ponašanjem. Zašto bi on mario, umoran ili ne, ako ona popriča sa Stefanom? Ali nije bilo vremena da se troši na to. Pokrenula se i krenula uza stepenice.
Lampe na tavanu nije bilo, Stefan je zapalio sveću. Ležao je na krevetu zatovrenih očiju. Možda je spavao. Bonnie se prisilila da kaže: „Stefane?“
Oči su mu se otvorile. „Mislio sam da ste otišli.“
“Oni jesu. Ja nisam.“ Bože, tako je bled, pomislila je Bonnie. Povukla se.
„Stefane, razmišljala sam o nečemu. Sada kada je Damon otišao, ti si jedini između nas i ubice. To znači da moraš biti jak, jak koliko možeš biti. I, pa, znaš, palo mi je na pamet da bi možda... znaš... možda bi trebao...“ Glas joj je nestao. Nesvesno je podigla zavoj na dlanu. I dalje je krvario.
Njegov pogled je prati njen do tog mesta. A onda su mu se oči podigle do njenih, čitajući potvrdu. Dug trenutak tišine...
A onda je odmahnuo glavom.
„Ali zašto? Stefane, ne želim da to bude išta lično, ali iskreno ne izgledaš dobro. Nećeš biti od pomoći nikome od nas ako te noge izdaju. I... mene nije briga, ako malo uzmeš. Mislim, nikada mi neće nedostajati. A i ne može boleti toliko. I...“ Još jednom joj je nestalo glasa. Gledao je zabrinuto u nju.
„Pa, zašto ne?“ zahtevala je.
„Zato,“ rekao je meko, „što sam obećao. Možda ne toliko rečima – ali je obećanje. Neću uzimati ljudsku krv zato što to znači koristiti nekoga. I neću je razmenjivati ni sa kim, jer to znači ljubav i –“
Ovog puta je on bio taj koji nije mogao da završi. Ali Bonnie je razumela.
„Nikada neće biti nikoga drugog?“ rekla je.
„Ne, ne za mene.“ Stefan je bio toliko umoran da mu je kontrola izmicala iz ruku i Bonnie je mogla videti ispod maske. I još jednom videla je bol i potrebu, toliko veliku da je morala odvratiti pogled.
Mali trzaj je prošao kroz njeno srce. Pre se pitala da li će Matt moći preboleti Elenu, ali on jeste – valjda. Ali Stefan –
Stefan, shvatila je, a trzaj je još jednom prošao kroz nju, je drugačiji. Bez obzira koliko vremena, bez obzira šta on uradio, nikada neće u potpunosti ozdraviti. Bez Elena će uvek biti pola čoveka, samo pola živ.
Morala je smisliti nešto, uraditi nešto, da odgurne ovaj odvratan osećaj. Stefan je trebao Elenu; neće biti ceo bez nje. Većeras se slomio, bio je izvan one kontrole i besa koji je osećao. Kada bi mogao videti Elenu, samo kada bi malo popričao sa njom...
Došla je ovde da da Stefanu poklon koji nije želeo. Ali bilo je nešto što je želeo, shvatila je, i samo njena moć ga može dovesti do toga.
Bez da je gledala u njega rekla je: „Da li bi voleo da vidiš Elenu?“
Mrtva tišina se odbijala po sobi. Bonnie je sela, gledala je kako senke odskaču po sobi i gube se. Naposletku, prisilila se da pogleda u njega sa ćoškom svog oka.
Disao je teško, oči su mu bile zatvorene, telo napeto. Pokušavajući, Bonnie je postavila dijagnozu, da smogne snagu da se odupre iskušenju. I gubio je, Bonnie je to videla. Elena je uvek bila previše za njega.
Kada su njegove oči ponovo srele njene, bile su tamne, a njegove usne su bile tanka linija. Njegova koža više nije bila bleda nego crvena od krvi koja je dospela u obraze. Telo mu se još treslo.
„Bonnie, možeš biti povređena.“
“Znam.“
“Otvorićeš se silama koje su iznad tvoje kontrole. Ne mogu garantovati da te mogu zaštiti od toga.“
“Znam. Kako želiš da to uradimo?“
Uzeo je njenu ruku. „Hvala ti Bonnie,“ prošaputao je.
Osetila je kako joj krv juri u obraze. „U redu je,“ rekla je. Bože sveti, bio je prelep. Te oči.... u minuti je htela ili da ga zaskoči ili da se istopi tu na njegovom krevetu. Sa agonijom zadovoljstva nevinosti mlade dame izvukla je ruku iz njegove. Okrenula se prema sveći.
„Kako bi bilo da odem u trans i onda pokušam da je dosegnem, a onda, jednom kada napravim kontakt, ti bi mogao da uđeš? Da li bi to upalilo?“
“Moglo bi, da i ja idem za tobom,“ rekao je povlačeći napetost od nje i usmeravajući je prema sveći.
„Mogu dotaći tvoj um... kada budeš spremna, osetiću to.“
“Upravo tako.“
Sveća je bila bela, njen vosak se cedio na obe strane. Sijao je u mraku. Plamen se dizao i spuštao. Bonnie je zurila dok se nije izgubila u tome, a onda je ostatak sobe počeo da se gubi oko nje. U njenom umu je bio samo plamen, ona i plamen. Ulazila je u plamen. Nepodnošljiva svetlost ju je okruživala. A onda je prošla kroz mrak.




Mrtvačnica je bila hladna. Bonnie je gledala uokolo, pitala se kako je dospela tu, pokušala je da sakupi misli. Bila je sama, i zbog toga ju je nešto mučilo. Zar nije još neko trebao da bude ovde? Tražila je nekoga. Svetlo je bilo u seldećoj sobi. Bonnie se pomerala napred njeno srce je počelo da tuče. To je bila posetnička soba, bila je puno svećnjaka, bele sveće su sijale. U sredini je bio veliki beli kovčeg sa otvorenim kapakom. Korak po korak, kao da ju je nešto vuklo, Bonnie se približavala kovčegu. Nije želela da pogleda unutra. Morala je. Nešto ju je čekalo u tom kovčegu. Cela soba je bila osvetljena svećama. Kao da su lebdele. Ali ona nije želela da pogleda...
Pomerajući se kao u usporenom snimku, dosegla je kovčeg, zurila je u belu satenastu podlogu unutra. Bio je prazan...
Bonnie ga je zatvorila i nagnula se na njega izdišući. A onda je videla neku kretnju u svojoj viziji. To je bila Elena.
„Bože, preplašila si me,“ Bonnie je rekla.
„Mislim da sam ti rekla da ne dolaziš ovamo,“ Elena je odgovorila.
Ovaj put njena kosa je bila puštena, lebdela je oko njenih ramena i niz njena leđa kao bledo zlatni plamen. Nosila je tanku belu haljinu koja je sijala na svetlosti sveća. I sama je izgledala kao sveća. Svetlela je. Noge su joj bile bose.
„Došla sam ovde da...“ Bonnie je zadrhatala, neki koncepti su joj izmicali. Ovo je bio njen san, njen trans. Morala se setiti.
„Došla sam ovde da ti doustim da vidiš Stefana,“ rekla je.
Elenine oči su se raširile, usne su joj se razdvojile. Bonnie je prepoznala taj pogled. Skoro nemogućstvo odbijanja. Nije prošlo ni petnaest minuta – taj isti izraz je videla na Stefanovom licu.
„Oh,“ Elena je prošaptala. Porgutala je knedlu, a oči su joj se oblačile. „Oh, Bonnie, ne mogu.“
“Zašto ne?“
Suze su svetlile na Eleninom licu, a usne su joj drhtale.
„Šta ako se stvari počnu menjati? Šta ako on dođe i...“
Stavila je ruku na usta, a Bonnie se setila prošlog sna. Zuba koji padaju kao kiša. Bonnie je pogledala u Elenine oči sa strahomr azumevanja.
„Zar ne vidiš? Ne mogu podneti da se tako nešto dogodi,“ Elena je prošaptala. „Da me vidi ovakvu... Ne mogu kontrolisati stvari ovde; Nisam dovoljno jaka. Bonnie ne dopusti mu da dođe. Reci mu da mi je žao. Reci mu –“
Zatvorila je oči, a suze su joj tekle.
„U redu,“ Bonnie je osetila kako ne može, a da ne zaplače. Elena je bila u pravu. Dotakla je Stefanov um da mu objasni, da mu pomogne da se nosi za razočarenjem. Ali u istom tom trenutku kada je dotakla njegov um – znala je da je napravila grešku.
„Stefane, ne! Elena kaže –“ Ali nije bilo važno. Njegov um je bio jači od njenog, i u tom trenutku kada je napravila kontakt – on je preuzeo vođstvo. Osetio je njen razgovor sa Elenom, ali nije bio spreman da uzme ne za odgovor. Bespomoćno, Bonnie je osetila predoziranje a onda je njegov um došao bliže, bliže i formirao se krug. Osetila je prisustvo, osetila je kako uzima oblik. Okrenula se i videla ga, tamna kosa, napete crte lica, zelene oči. A onda, znajući da više nema šta da uradi – okrenula se i ostavila ih same.




Prevod: Adelisa

The Vampire Diaries Serbia

http://www.iansbalkan.com

View previous topic View next topic Back to top  Message [Page 1 of 1]

Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum