You are not connected. Please login or register

Peto Poglavlje

View previous topic View next topic Go down  Message [Page 1 of 1]

1 Peto Poglavlje on Sat 09 Oct 2010, 3:41 pm

Zla_Sam


Administrator
Administrator


Vampirski Dnevnici, Knjiga III.

"Bes"

By

Lisa J. Smith



Peto Poglavlje



Doktor Feinberg,Elena je pomislila pokušavajući da se okrene i skrije u senke.Ali to nije bilo malo,oštronoso lice.To je bilo lice sa crtama finim kao što su bile one na Romanskom medaljonu ili novčiću i ulovljene zelene oči.Vreme se zaustavilo za trenutak,a onda je Elena bila u njegovom zagrljaju.
„Oh,Stefane.Stefane...“
Osetila je kako mu je telo premirno od šoka.Uhvatio je mehanički,kao da je bila stranac koji je pogrešio i zapucao se u nekog drugog.
„Stefane,“ rekla je očajno,zakopavajući lice u njegova ramena,pokušavajući da dobije neki odgovor.Neće moći podneti ako je odbije;ako je bude mrzeo ona će da umre...
Sa jecajem je pokušala da mu se još više približi,želela je da se spoji sa njim,da nestane u njemu.O,molim te,pomislila je,o,molim te,molim te...
„Elena.Elena u redu je.Imam te.“ Nastavio joj je pričati,milujući joj kosu i ponavljajući besmislice u nameri da je odobrovolji.I mogla je osetiti promenu u načinu na koji su je njegove ruke držale.Sada je znao koga drži.Po prvi put od kada se probudila u svom novom životu se osetila sigurno.I dalje,prošlo je dugo nakon što se potpuno opustila.Nije plakala;disala je duboko u panici.Osetila je kako se svet sklapa u neko mesto oko nje.Nije htela da ga pusti,ne još.Jednostavno je stajala sa svojom glavom na njegovom ramenu,upijajući ugodnost i sigurnost njegove blizine.A onda je podigla glavu da ga pogleda u oči.Kada je pomislila o Stefanu,mislila je o tome kako će joj pomoći.Mislila je da ga pita,da ga preklinje da je spasi iz ove noćne more,da je napravi onime što je bila pre.Ali sada,kako je gledala u njega,osetila je kako shvatanje prolazi kroz nju.
„Ne može se ništa uraditi u vezi ovoga?“ pitala ga je nežno.
Nije se pretvarao da ne razume. „Ne,“ rekao je meko.
Elena je osetila kako se uspela na neku stepenicu iznad nevidljive linije od koje nema povratka.Kada je ponovo mogla govoriti,rekla je: „Žao mi je zbog načina na koji sam se ponašala prema tebi u šumi.Ne znam zašto sam uradila te stvari.Sećam se da sam ih uradila,ali se ne sećam zašto.“

„Tebi je žao?“ Njegov glas je bio u šoku. „Elena,posle svega što sam ti uradio,sve se to tebi desilo radi mene...“ Nije mogao završiti i njih dvoje su se pribili jedno uz drugo još bliže.
„Veoma dirljivo,“ rekao je glas sa stepeništa. „Da li želite da vam imitiram violinu?“
Elenina smirenost je iščeznula,a strah je prostrujao kroz njen krvotok.Zaboravila je Damonov hipnotički intenzitet i njegove crne oči.
„Kako si dospeo ovamo?“ pitao je Stefan.
„Pretpostavljam na isti način kao i ti.Privučen sam Eleninim stresom.“ Damon je bio veoma besan,Elena je mogla reći.Ne samo naljućen,nego besan.Ali bio je pristojan prema njoj kada je bila zbunjena i neuračunljiva.Odveo je na tavan;obezbedio joj je sigurnost.I nije je poljubio dok je bila u tom ranjivom stanju.Bio je...ljubazan prema njoj.
„Mislim da se dole nešto dešava,“ Damon je rekao.
„Znam;to je ponovo Bonnie,“ rekla je Elena,puštajući Stefana i odmičući se korak nazad.
„Nisam na to mislio.Ovo je napolju.“
Iznenađena,Elena ga je pratila do prvog stepeništa,gde je bio prozor koji je gledao na parkiralište.Masa ljudi je izašla iz crkve,ali su stajali u linije ne idući dalje.Nasuprot njih,na istom parkiralištu,je bila velika masa pasa.Izgledalo je kao da se dve armije sukobljavaju.A najčnije je bilo što se ni jedna grupa nije pomerala.Ljudi su izgledali paralizirani i nervozni,dok su psi izgledali kao da nešto čekaju.Elena je prvo videla pse kao različite pasmine.Tamo su bili mali psi kao oštrooki korgisi,belo-smeđi terijeri i jedan Lasapso sa zlatnom dlakom.Tamo su bili i psi srednjeg rasta kao španijeli i ajreladsi i jedan prelepi snežno beli samojed.Bili su tamo i veliki psi;rotvajler sa presečenim repom,jedan vučijak i veliki šnaucer.A onda je Elena počela da prepoznaje individue.
„To je bokser gospodina Grunbauma i šeperd gospođe Sullivan.Ali šta se dešava sa njima?“
Nervozni ljudi su sada izgledali preplašeno.Stajali su rame uz rame,a niko nije želeo da se prvi probije i priđe bliže životinjama.A psi i dalje nisu ništa radili,samo su stajali ili sedeli,neki su bili sa isplaženim jezicima.Čudno kako su mirni,Elena je pomislila.Svaka mala kretnja kao pomak repa ili ušiju se činila preteranom.A nije bilo mahanja repovima,nije bilo znaka prijateljstva.Samo...čekanje.

Robert se kretao unazad od mase.Elena je bila iznenađena što ga vidi,ali na trenutak nije shvatila zašto.A onda je shvatila da je to zbog toga što ga nije videla u crkvi.Kako je gledala,on se udaljavao od grupe i nestao ispod Elene.
„Chelsea!Chelsea...“
Neko se konačno pomaknuo ispred.Do je bio Douglas Carson,Elena je shvatila,oženjeni brat Sue Carson.Iskoračio je u 'ničiju zemlju' između ljudi i pasa,sa jednom ispruženom rukom.Španijelka sa dugim ušima je okrenula glavu.Njen rep sa malo zatresao,a njene smeđe oči su pogledale u dečka.Ali nije došla do njea.Doug Carson je ponovo iskoračio. „Chelsea...dobra devojka.Dođi,Chelsea.Dođi!“ Odmaknuo je prste.
„Da li osećaš išta od ovih pasa dole?“ Damon je promrmljao.
Stefan je protresao glavom bez da pogleda od prozora. „Ništa,“ odgovorio je kratko.
„Ni ja.“ Damonove oči su bile sužene,a glava zabačena unazad,ali njegovi zubi su Elenu posetili na vučijaka. „Ali trebali bismo,znaš.Obično iskazuju neke emocije koje mi možemo pokupiti.Umesto toga,svaki put kad pokušam da ih isprobam,osećam kao da sam se zatrčao u prazni beli zid.“
Elena je želela da zna o čemu pričaju. „Kako misliš 'probam ih'?“ rekla je. „To su životinje.“
„Pojave mogu obmanuti,“ Damon je rekao ironično,a Elena je pomislila o odsjajima duge na perju vrane koja je pratila od prvog dana škole.Ako je bliže pogledala,videla je iste te odsjaje duge na Damonovoj svilenoj kosi. „Ali životinje imaju emocije u svakom slučaju.Ako su ti Moći dovoljno jake,možeš proveriti njihove umove.“
A moje Moći nisu,Elena je pomislila.Bila je iznenađena naletom zavisti.Samo par minuta pre je molila Stefana da se otarasi svih Moći koje ima,da ponovo postane čovek.A sada je želela da je jača.Damon je uvek imao čudan utecaj na nju.
„Možda nisam u mogućnosti da isprobam Chelsea,ali mislim da se Doug ne bi trebao približavati i dalje,“ rekla je naglas.Stefan je i dalje buljio u prozor,obrve su mu bile spojene.A onda je kimnuo,ali nekako hitno. „I ja tako mislim,“ rekao je.
„Hajde,Chelsea,budi dobra devojka.Dođi.“ Doug Carson je skoro došao do prvog reda pasa.Sve oči,ljudske i životinjske,su bile na njemu,čak je i svaka kretnja prestala.Da Elena nije videla da obe strane dišu,mislila bi da su obe grupe statue iz muzeja.Doug je skoro došao do Chelsea koja je stajala iza kordžija i samojeda.Ispružio je ruku,oklevao,a onda je ispružio još dalje.
„Ne,“ Elena je rekla.Zurila je u rotvajlerove očnjake. „Stefane,influenciraj ga.Odvedi ga odatle.“
„Da.“ Mogla je videti njegov pogled nefokusiran od koncentracije;a onda je protresao glavu,zadihan kao osoba koja je pokušala da podigne nešto preteško. „Nije dobro;pregoreo sam.Ne mogu to uraditi odavde.“
Ispod,Chelseine usne su se odvojile od zuba.Riđozlatni ajredal se podigao na stopala u jednoj prelepoj kretnji.Kao povučen koncima.Rotvajler je zarežao.A onda su poskočili.Elena nije mogla videti koji je pas prvi krenuo;izgledalo je kao da se kreću zajedno u velikom talasu.Pola ih je pogodila Douga sa dovoljno snage da ga obore,i on je nestao ispod njihovih tela.

Zrak je bio pun buke,kao struganje metala,a Elena je dobila glavobolju od svega.Psi su cepali odeću,režali,lajali dok je masa trčala i vrištala.Elena je uhvatila priliku Alarica Saltzmana na kraju parkirališta,jedinog koji nije bežao.Stajao je mirno i videla je kako mu se usne kreću zajedno sa njegovim rukama.Psi su bili kao ludi.Kada je Chelsea podigla svoje telo sa svog gospodara,ono je bilo crveno od krvi.Elenino srce je kucalo tako jako da je jedva disala. „Trebaju pomoć!“ rekla je,a onda se Stefan odvojio od prozora i potrčao niz stepenice,a onda ga je videla kako odvaja dvoje-troje odjednom.Elena je bila na pola puta niz stepenice,kada je shvatila dve stvari:Damon je nije pratio i nije mogla sebi dozvoliti da bude viđena.Ne može.To bi prouzročilo histeriju,pitanja,strah i mržnju jednom kada ta pitanja budu odgovorena.Nešto dublje od sažaljenja i simpatije je privuklo zidu.U mračnom i hladnom enterijeru crkve,videla je razne akcije.Ljudi su trčali i vikali.Doktor Feinberg,gospodin McCullough i svećenik Bethea.I dalje tačka kruga je bila Bonnie koja leži sa Meredith,tetkom Judith i gospođom McCullough nagnutim nad nju. „Nešto zlo,“ jecala je i onda je tetka Judith ustala i okrenula se u Eleninom pravcu.Elena je sišla niz stepenice koliko je brže mogla,moleći se da je tetka Judith nije videla.Damon je bio pokraj prozora.
„Ne mogu dole.Misle da sam mrtva!“
„O,setila si se.Bravo.“
„Ako me doktor Feinberg pregleda,znaće da nešto nije u redu.Zar ne?“ pitala je.
„Misliće da si interesantan fenomen,da.“
„Onda ne mogu ići.Ali ti možeš.Zašto ne uradiš nešto?“
Damon je nastavio gledati u prozor,podižući obrve.
„Zašto bi?“
„Zašto?“ Elenino uzbuđenje je dotaklo opasnu tačku i skoro da ga je ošamarila. „Zbog toga što oni trebaju pomoć!Zbog toga što ti možeš pomoći.Zar ne mariš ni za šta osim o sebi?“
Damon je nosio svoju neprobojnu masku,izraz učtivosti koji je nosio kada se sam pozvao kod nje na večeru.Ali znala je da je ispod nje bio ljut,ljut zato što je našao nju i Stefana zajedno.A ona si nije mogla pomoći,nego je krenula prema njemu frustrirana.On je uhvatio njena zapešća i gurnuo je natrag,njegove oči su gledale u njene.Bila je iznenađena kada je čula zvuk koji dolazi sa njegovih usana;više predatorski nego ljudski.Shvatila je da su njeni prsti bili kandže.Šta to radim?Napadam ga jer neće braniti ljude od pasa koji ih napadaju?Šta je smisao u tome?Dišući teško,opustila je ruke i navlažila usne.Onda je iskoračila unazad,a on je pustio njene ruke.Dugi trenutak su buljili jedno u drugo.
„Silazim,“ Elena je rekla tiho i okrenula se.
„Ne.“
„Treba im pomoć.“
„U redu onda,prokleta bila.“ Nikada nije čula Damonov glas tako nizak ili tako besan. „Ja ću – “ prelomio je,a Elena je okrećući se videla ga kako prolazi kroz staklo prozora.Ali njegova pozornost je bila napolju,a njegov glas je bio smiren kada je suvo rekao: „Stigla je pomoć.“

Onda je došla vatrogasna.Njihov otpor je bio moćniji,nego otpor građana.A onda je iz creva potekla voda i okupala pse.Elena je videla šerifa sa pištoljem.Čuo se pucanj,a veliki šnaucer je pao.Završilo se brzo posle toga.Nekoliko pasa je bežalo od hladne vode,a sa drugim pucnjem iz pištolja većina njih je bila saterana u ćošak parkirališta.Elena je osetila nalet olakšanja kada je videla Stefana kako stoji neozleđen i sredini.Chelsea je došla do svog gospodara i pogledala u njegovo lice,glava i rep su joj bili pognuti.
„Gotovo je,“ Damon je rekao.Zvučao je samo polovično zainteresovan,ali Elena je pogledala oštro u njega.U redu onda,prokleta bila,ja ću šta? Pomislila je.Šta je hteo da kaže.Nije bio raspoložen da joj kaže,ali ona je bila u raspoloženju da ga gura da joj kaže.
„Damone...“ stavila je šaku na njegovu ruku.
Ukočio se,a onda se okrenuo. „Šta sad?“
Na sekundu su samo stajali i gledali jedno u drugo,a onda su se sa stepeništa čuli drugi koraci.Stefan se vratio.
„Stefane...povređen si,“ rekla je,trepčući,dezorentirana.
„U redu sam.“ Obrisao je krv sa svog obraza rukavom.
„Šta je sa Dougom?“ Elena je pitala gutajući knedlu.
„Ne znam.Povređen je.Mnogi su ljudi povređeni.To je bila najčudnija stvar koju sam ikada video.“
Elena se odmakla od Damona.Osetila je da mora da razmisli,ali njeno srce je jako udaralo.Najčudnija stvar koju je Stefan ikada video...to je mnogo govorilo.Nešto čudno u Fell's Churchu.Dosegla je zid iza sebe u poslednjem redu sa stolicama i stavila ruku na njega,kližući i sedajući na pod.Stvari su odjednom izgledale zbunjene i zastrašujuće jasne.Nešto čudno u Fell's Churchu.Na dan proslave pronalazača,mogla se zakleti da je nije briga za Fell's Church i ljude u njemu.Ali sada je znala.Gledajući dole na službu,počela je misliti da joj je možda stalo.A onda,kada su psi napali ljude,bila je sigurna u to.Osećala se nekako odgovornom za grad,na način kao nikad pre.Njen raniji osećaj samoće je bio gurnut u stranu za trenutak.Bilo je nečega važnijeg od njenih sopstvenih problema u ovom trenutku.I pitala se šta je to nešto,jer je istina bila da se ne može stvarno nositi sa situacijom,ne,stvarno,stvarno ne može...

Čula je jecaj koji je izašao iz nje i pogledala na gore da bi videla Stefana i Damona pored stolica,kako gledaju u nju.Protresla je lagano glavom,stavljajući ruku na nju,osećajući se kao da je probuđena iz sna.
„Elena...?“
Stefan je progovorio,ali Elena se okrenula i progovorila drugom.
„Damone,“ rekla je potrešeno. „Ako te pitam nešto,da li ćeš mi reći istinu?Znam da me ti nisi gonio preko Wickery mosta.Mogla sam osetiti šta god da je to bilo i bilo je drugačije.Ali želim ovo da te pitam:da li si ti šutnuo Stefana u šakt na Frencherovoj farmi pre jedno mesec dana?“
„U šakt?“ Damon se naslonio na zid,ruku prekrštenih preko grudi.Izgledao je učtivo užasnuto.
„U noći veštica,kada je gospodin Tanner ubijen.Kada si se pokazao Stefanu u šumi po prvi put.Rekao mi je da te ostavio na proplanku i da je počeo da hoda prema svojem automobilu ali da ga je neko napao pre nego što je došao do njega.Kada se probudio,bio je zarobljen u šaktu,i umro bi da nas Bonnie nije dovela do njega.Uvek sam pretpostavljala da si ti onaj koji ga je napao.Ali da li je stvarno tako?“
Damonove usne su se izvile,kao da mu se nije sviđao intenzitet njenog pitanja.Pogledao je u Stefana.Trenutak se otegnuo i Elena je morala da zakopa nokte u dlanove od napetosti.A onda je Damon šmrknuo i pogledao u nju sa distance.
„A vidi,u stvari nisam,“ rekao je.
Elena je ispustila dah.
„Ne možeš verovati!“ Stefan je eksplodirao. „Ne možeš verovati ni u šta što kaže.“
„Zašto bi lagao?“ Damon je odvratio,očito uživajući u trenutku Stefanovog gubitka kontrole. „Slobodno priznajem da sam ubio Tannera.Popio sam mu krv dok nije bio suv kao kora.I ne bi mi bilo krivo da isto uradim tebi,moj dragi brate.Ali šakt?To stvarno nije moj stil.“
„Verujem ti,“ Elena je rekla.Njen um je trčao unapred.Okrenula se prema Stefanu. „Zar ti ne osećaš?Postoji nešto još u Fell's Churchu,nešto što možda nije ni čovek – nešto što nikada nije ni bilo čovek,mislim.Nešto što me gonilo,što je prisililo auto da padne sa mosta.Nešto što je nateralo te pse da napadnu ljude.Neka strašna sila koja je ovde,nešto zlo...“

Glas joj se prekinuo i pogledala je prema sredini crkve gde je videla Bonnie kako leži. „Nešto zlo...“ ponovila je.Izgledalo je da hladni vetar struji kroz nju,osetila se ranjivom i samom.
„Ako tražiš zlo,“ Stefan je rekao, „Ne moraš tražiti daleko.“
„Nemoj biti glup više nego što možeš pomoći sam sebi,“ rekao je Damon. „Rekao sam ti pre četiri dana da je neko drugi ubio Elenu.I rekao sam da ću naći toga nekoga i da ću se snositi sa njim.I hoću.“ Spustio je ruke sa grudi i uspravio se. „Vas dvoje možete nastaviti onaj privatni razgovor koji ste imali kada sam vas prekinuo.“
„Damone,čekaj.“ Elena nije mogla pomoći sebi,a da se ne strese kada je Damon rekao ubijena.Ne mogu biti ubijena;još sam ovde,pomislila je osećajući paniku kako raste u njoj.Ali sada je paniku gurnula u stranu da bi razgovarala sa Damonom.
„Šta god da je ta stvar,jaka je,“ rekla je. „Osetila sam je kada je bila za mnom i izgledalo je kao da popunjava čitavo nebo.Ne mislim da će iko od nas podneti i imati šansu da joj se odupre sam.“
„Pa?“
„Pa...“ Elena nije imala vremena da poreda svoje misli ovako daleko.Prepustila se instinktu i intuiciji.I intuicija joj je govorila da ne pušta Damona da ode. „Pa...mislim da ćemo nas troje zaglaviti zajedno.Mislim da imamo mnogo bolje šanse da nađemo i da se snosimo sa tom silom zajedno nego odvojeno.I možda je možemo zaustaviti pre nego povredi ili – ili ubije – još nekoga.“
„Iskreno,moja draga,nije me briga ni za koga drugog,“ Damon je rekao šarmantno.A onda se nasmejao onim svojim ledeno hladnim smeškom. „Da li ti to predlažeš da je to tvoj izbor?Seti se,složili smo se da kad budeš malo normalnija da ćeš doneti jedan.“
Elena je buljila u njega.Naravno da to nije bio njen izbor,ako je mislio u romantičnom smislu.Nosila je prsten koji joj je Stefan dao,ona i Stefan su pripadali jedno drugom.

Ali onda se setila još nečega,samo odsjaj;gledajući u Damonovo lice u šumi,osetila je takvo – takvo uzbuđenje,takvu sklonost njemu.Kao da je on razumeo plamen koji je goreo u njoj kao niko drugi.Kao da zajedno mogu uraditi sve što hoće;napraviti svet ili ga uništiti;kao da su bili bolji zajedno nego što je iko ikada živ bio.Bila sam izvan uma,neuračunljiva,rekla je sama sebi,ali taj mali odsjaj sećanja nije dolazio.A onda se setila još nečega:kako se Damon ponašao te večeri,kako je čuvao,kako je čak bio nežan sa njom.Stefan je gledao u nju,a njegov izraz se promenio u gorki bes i strah.Deo nje je želeo da ga osigura kompletno,da baci ruke oko njega i da mu kaže da je oduvek bila njegova i da ću uvek biti i da ništa drugo nije bitno.Ni grad,ni Damon,ni išta.Ali nije to uradila.Zbog toga što joj je drugi deo nje govorio da je grad bitan.I zato što je taj drugi deo nje bio strašno,strašno zbunjen.Tako zbunjen...
Osetila je tresak negde u sebi,a onda je shvatila da ga ne može naterati da plače.Emocije su je preuzele i stavila je glavu u svoje ruke.

Prevod: Adelisa

The Vampire Diaries Serbia


_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _



just twenty seconds 'til you're no longer mine.
http://willyoudothisforme.tumblr.com/

View previous topic View next topic Back to top  Message [Page 1 of 1]

Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum