You are not connected. Please login or register

Četvrto Poglavlje

View previous topic View next topic Go down  Message [Page 1 of 1]

1 Četvrto Poglavlje on Sat 09 Oct 2010, 3:37 pm

Zla_Sam


Administrator
Administrator


Vampirski Dnevnici, Knjiga III.

"Bes"

By

Lisa J. Smith



Četvrto Poglavlje



Nešto je povuklo Elenu sa drveta,pala je i prizemljila se na stopala kao mačka.Kolena su joj pala na zemlju.Udaljila se unazad,a prsti su joj bili kao kandže i pretili su onome ko god je to uradio.Damon je odgurnuo njenu ruku.
„Zašto si me spustio?“ pitala je.
„Zašto nisi ostala tamo gde sam te ostavio?“ procedio je.
Gledali su jedno u drugo,oboje besni.A onda je Eleni bila odvučena pažnja.Vrisci su i dalje bili na drugom spratu,ali sada se prozor otvarao.Damon je prisilio da se skriju iza kuće,gde ne mogu biti videni odozgo.
„Idemo od ovde buke,“ rekao je gledajući gore.Bez čekanja odgovora,uhvatio je njenu ruku.Elena se oduprela.
„Moram ući tamo!“
„Ne možeš.“ Nasmejao se divlje prema njoj. „Mislim to bukvalno.Ne možeš ući u tu kuću.Nisi pozvana.“
Dok nije bila na pažnji,Elena je dozvolila da je Damon odvuče nekoliko koraka.A onda je ponovo zakopala pete u zemlju.
„Ali treba mi moj dnevnik!“
„Šta?“
„U kupatilu,ispod pločica.I trebam ga.Ne mogu zaspati ako nemam svoj dnevnik.“ Elena nije znala zašto je tako patetična,ali to joj se činilo važnim.Damon je izgledao ogorčeno;a onda,lice mu se očistilo. „Evo,“ rekao je smireno,oči su mu sevale.Izvukao je nešto iz jakne. „Uzmi.“ Elena je gledala u njegovu ponudu.
„To je tvoj dnevnik,zar ne?“
„Da,ali to je moj stari.Želim svoj novi.“
„E pa moraćeš uzeti ovaj jer je on jedino što ćeš dobiti.Polazi dok ne probudiš celo susedstvo.“ Njegov glas je ponovo bio hladan i naređujući.Elena je razmotrila svesku koju je držala.Bila je mala,sa plavim somotnim omotom.Nije bio najnovija edicija,ali joj je bio poznat.Odlučila je da je prihvatljiv.Pustila je Damona da je vodi kroz noć.

Nije pitala gde idu.Nije je bilo briga.Ali je prepoznala kuću u Aveniji Magnolija;to je bilo mesto gde je odsedao Alaric Saltzman.I Alaric je bio taj koji je otvorio vrata Eleni i Damonu.Profesor historije je izgledao čudno i nije izgledao kao da ih uopšte vidi.Oči su mu bile staklaste i kretao se kao automatski.Elena je oblizala usne.
„Ne,“ Damon je rekao kratko. „Ovaj nije za ugrizanje.Oseća malo na ribu,ali trebala bi biti dovoljno sigurna u njegovoj kući.Ja sam pre spavao ovde.Gore.“ Vodio je stepenicama prema tavanu sa malim prozorčićem.U njemu je bilo mnogo malih obekata.
„Neće čak ni znati da si bila tu kada se sutra probudi.Lezi dole.“ Elena je poslušala,zauzimajući svoju prirodnu pozu.Legla je na leđa,a rukama pritisnula dnevnik na svoje grudi.Damon je pokrio njena bosa stopala nekom lakom tkaninom.
„Spavaj,Elena,“ rekao je.
Nagnuo se nad nju,a na minut je mislila da će da...uradi nešto.Njene misli su bile preokupirane.Ali njegove crne oči su popunile njen pogled.Onda se povukao nazad,a ona je ponovo mogla da diše.Sumorni tavan je isključio njena osetila.Kapci su joj se spustili i onda je zaspala.

Probudila se lagano,primajući informacije o tome gde je,komad po komad.Nečiji tavan.Šta radi tu?Pacovi ili miševi su pretrčavali preko raznih obekata,ali je zvuk nije mučio.Slabi odsjaj svetla se pokazivao ispod pokrivenog prozora.Definitivno nečiji tavan i ničiji čiji je znala.Elena je odgurnula od sebe pokrivač i ustala da istražuje.Mogla je čuti glasove ispod nje.Niza stepenice.Nešto joj je govorilo da bude pažljiva i tiha.Bilo je strah da uznemiruje ikoga.Bez zvuka je otvorila tavanska vrata i spustila se.Gledajući dole,mogla je videti dnevnu sobu.Prepoznala je;jednom je sedila na tom divanu kada je Alaric Saltzman imao žurku.Bila je u kući Ramseyevih.I Alaric Saltzman je bio dole;mogla je videti vrh njegove glave.Njegov glas je zainteresovao.Posle trenutak je shvatila da je to zbog toga što nikada nije čula takav glas;nikada nije tako pričao na časovima.Govorio je hladno i odlučno dvojici drugih ljudi.
„Može biti posvuda,čak i ispred naših noseva.Možda je izvan grada.U šumi.“
„Zašto u šumi?“ rekao je jedan od ljudi.Elena je takođe poznavala taj glas.To je bio gospodin Newcastle,srednjoškolski direktor.
Sećate se,prve dve žrtve su nađene blizu šume,“ rekao je drugi čovek.Da li je to doktor Feinberg?Elena je pomislila.Šta on radi ovde?Šta ja radim ovde
„Ne,više je od toga,“ Alaric je rekao.Druga dvojica su ga slušali sa poštovanjem. „Šuma je umešana u ovo.Možda imaju mesto za skrivanje tamo,otvor gde mogu ući pod zemlju ako su otkriveni.Ako postoji jedna,pronaći ću je.“
„Jesi siguran?“ pitao je doktor Feinberg.
„Siguran sam,“ Alaric je odgovorio.
„I misliš da je Elena tamo,“ rekao je direktor. „Ali da li će ostati tamo?Ili će se vratiti u grad?“
„Ne znam.“ Alaric je iskoračio nekoliko koraka i uzeo knjigu sa stolića. „Jedan način da to saznamo je da gledamo njene prijatelje.Bonnie McCullough i ta tamnokosa devojka,Meredith.Velike su šanse da će one biti prve koje će je videti.Tako se uobičajeno dešava.“
„A jednom kada otkrijemo,pratićemo je?“
„Ostavite to meni,“ Alaric je rekao tiho.Zatvorio je knjigu i ponovo je bacio na stolić.Direktor je pogledao na sat.

„Bolje da krenem;služba počinje u deset sati.Pretpostavljam da će te obojica biti tamo?“ Zastao je na vratima i okrenuo se. „Alariče,nadam se da ćete se pobrinuti o ovome.Kada sam vas pozvao,stvari nisu otišle ovoliko daleko.Sada počinjem da se pitam – “
„Mogu se pobrinuti o tome Brian.Rekao sam ti;ostavi to meni.Da li ćeš radije da Robert E. Lee osvane u svim novinama,ne samo kao scena tragedije nego kao 'Srednja škola lovljenih u gradu'?Mesto za skrivanje nemani?Škola gde umrli hodaju?Da li takav publicitet želiš?“
Gospodin Newcastle je oklevao,ugrizao se za usnu,a onda kimnuo,i dalje izgledajući nesrećno. „U redu,Alariče.Ali neka to bude brzo i jasno.Vidimo se u crkvi.“ Otišao je,a doktor Feinberg da je pratio.Alaric je stajao neko vreme i dalje,buljeći u prostor.A onda je kimnuo i izašao iz kuće i sam.Elena se ponovo popela uza stepenice.O čemu je ovo bilo?Osetila je zbunjenost,kao da lebdi i gubi vreme u prostoru.Trebalo joj je da zna koji je dan i zašto je ovde i zašto se oseća ovako preplašeno.Zašto oseća da je niko ne sme čuti ni videti ili je primetiti.Razgledajući po tavanu,nije videla ništa što bi joj moglo pomoći.Gde je ležala bili su samo prekrivač,dušek – i mala plava sveska.
Njen dnevnik!Željno je posegla za njim i otvorila ga,pretrčavajući preko unosa.Prestali su 17. oktobra;nije bilo pomoći u pronalaženju današnjeg datuma.Ali kako je gledala u rukopis,slike su se kreirale u njenom umu,kao biseri iz kojih izlaze sećanja.Prelistala je do početka,a onda počela da čita o životu Elene Gilbert.Kada je završila bila je slaba od straha i strave.Svetle tačke su plesale pred njenim očima.Bilo je toliko bola u tim stranicama.Toliko šema,toliko tajni,toliko potrebe.To je bila priča o devojci koja se osećala izgubljenom u svom sopstvenom gradu,u svojoj sopstvenoj porodici.Koja je tražila...nešto,nešto što nikada nije mogla doseći.Ali to nije bilo ono što je izazvalo paniku u njenim grudima koja je isisavala svu energiju iz njenog tela.Ali to nije bilo ono zbog čega je osetila kao da je padala sa mesta gde je sedela toliko mirno.Ono što je prouzročilo paniku je to što se setila.Setila se svega.

Mosta,naleta vode.Strave kako je zraka u njenim plućima nestajalo i kako nije bilo ničega osim tečnosti za udisanje.Načina na koji je bolelo.I konačnog trenutka kada je prestalo boleti,kada je sve stalo.Kada je sve...stalo.
O,Stefane,bila sam tako preplašena,pomislila je.A isti strah je bio opet u njoj i sada.U šumi,kako se mogla tako ponašati prema Stefanu?Kako ga je mogla zaboraviti,zaboraviti šta joj je značio?Šta je nateralo da se tako ponaša?Ali znala je.U centru svoje podsvesti je znala.Niko se ne udavi i odšeta tako.Niko ne ustane i odšeta živ.Polako,podigla se i pogledala kroz prozor.Zamračeno staklo je reflektovalo njen odraz.To nije bio odraz kakav je videla u svom snu,kada je trčala pored ogledala koja su imala svoj sopstveni život.Nije bilo ničega okrutnog u njenom licu.Samo isto,bilo je drugačije od onoga što je navikla da vidi.Tamo je bila njena bleda koža koja joj je govorila o praznini njenih očiju.Elena je dotakla prstima svoj vrat,na svakoj strani.Ovde su i Stefan i Damon,obojica,uzeli njenu krv.Da li je stvarno bilo dovoljno i da li je stvarno dovoljno ona uzela od obojice?Mora da jeste.A sada,do kraja njenog života,do kraja njenog postojanja,moraće se hraniti kao Stefan.Moraće...
Poklekla je i kleknula na kolena,pritisnula čelo na golo drvo na zidu.Ne mogu,pomislila je.O,molim te;ne mogu,ne mogu.Nikada nije bila veoma religiozna.Ali iz dubine svoje duše,njen strah se penjao,a svaki deo nje je bio u plaču.O,molim te,pomislila je.Molim te,molim te,pomozi mi.Nije pitala ni za šta posebno;nije mogla usmeriti svoje misli tako.Samo:molim te pomozi mi,molim te,molim te.Posle se ponovo podigla.Njeno lice je i dalje bilo bledo,ali prelepo,kao fini porcelan.Njene oči su i dalje bili senke.Ali nije bilo spasenja u njima.Mora naći Stefana.Ako postoji ikakva pomoć,on će znati.A ako nema...pa,trebaće ga više.Nije bilo nigde više gde želi da bude osim sa njim.Lagano je zatvorila vrata podruma kada je izašla.Alaric Saltzman ne sme da otkrije njeno skriveno mesto.Na zidu je videla kalendar sa danima prekriženim do 4. decembra.Četiri dana od subote naveče.Spavala je četiri dana.

Kada je dosegla do prednjih vrata,ustuknula je od svetlosti.Bolelo je.Čak i kroz nebo koje je najavljivalo kišu ili sneg;bolelo je njene oči.Morala je da se prisili da izađe iz kuće,a onda je osetila paranoju od biti na otvorenom.Hodala je pored ograda,blizu drveća,spremna da se istopi u senkama.Osetila se i sama kao senka – ili duh u haljini Honorie Fell.Preplašiće svakoga ko je vidi.Ali sav njen strah je bio uzaludan.Nije bilo nikoga na ulicama ko bi je video;izgledalo je kao da je grad napušten.Prolazila je pored praznih kuća,dvorišta,zatvorenih prodavnica.Videla je auta koja su parkirana niz celu ulicu,ali i ona su takođe bila prazna.A onda je videla oblik koji je zaustavio.Belo nasuprot crnih oblaka.Približila se bliže zgradi,ali njene noge su klecale.Znala je ovu crkvu celi svoj život;videla je krst na vratima milion puta.Ali kako se približavala prema vratima osetila se kao da je to životinja u kavezu koja je lako mogla slomiti rešetke i ugristi je.Prislonila je jednu ruku na kameni zid i bliže i bliže se približavala ugraviranom simbolu.Kada su njeni prsti dotakli ugravirani simbol,oči su joj se ispunile,a grlo joj je nateklo.A onda se naslonila na zid i počela da plače.Ja nisam zla,pomislila je.Radila sam stvari koje nisam trebala.Previše sam mislila o sebi;nikada se nisam zahvalila Mattu,Bonnie i Meredith za sve što su uradili za mene.Trebala sam se više igrati sa Margaret i biti bolja prema tetki Judith.Ali nisam zla.Nisam prokleta.Kada je ponovo mogla gledati,pogledala je u zgradu.Gospodin Newcastle je rekao nešto o crkvi.Da li je na ovu mislio?Izbegla je prednji deo crkve i glavni ulaz.Postojala su vrata sa strane koja su vodila prema stepenicama,a odatle se lako moglo sve videti.Odjednom je videla zašto su sve ulice prazne.Izgledalo je kao da su svi u ovoj crkvi,svako sedište je bilo popunjeno,a pozadina crkve je bila popunjena ljudima koji su sedeli.Buljeći u prve redove,Elena je shvatila da prepoznaje svako lice;to su bili članovi seniorske klase,susedi,prijatelji tetke Judith.Tetka Judith je bila tu takođe,nosila je crnu haljinu koju je nosila na sahrani Eleninih roditelja.

O,moj Bože,Elena je pomislila.Do sada je bila previše zauzeta da gleda ili sluša,ali tihi monotoni glas Oca Bethea se pretvoriou reči: „...podeliti naša sećanja sa ovom veoma posebnom devojkom,“ rekao je i pomerio se u stranu.
Elena je gledala šta se dešava sa nezemaljskim osećajem.Nije bila umešana u događaje na sceni,ali dole je gledala sopstveni život.Gospodin Carson,otac Sue Carson,ustao je i pričao o njoj.Carsonovi su znali od kada je bila rođena i pričao je o danima kada su se ona i Sue igrale leti u njihovom dvorištu.Pričao je o tome kako je postala prelepa mlada dama.Imao je nešto u grlu,i morao je zastati,pa je to iskoristio da obriše svoje naočale.Sue Carson je ustala.Elena i ona nisu bile bliske prijateljice od osnovne škole,ali imale su dobre odnose.Sue je bila jedna od devojaka koja je stala na Eleninu stranu onda kada je Stefan bio pod sumnjom da je ubio Tannera.Ali sada je Sue plakala kao da je izgubila sestru.
„Mnogo ljudi se nije lepo ponašalo prema Eleni posle Noći Veštica,“ rekla je brišući oči i nastavljajući: „Znam da je to bolelo.Ali Elena je bila jaka.Nikada se nije promenila da bi dokazala ljudima da ona može biti ono što oni misle da jeste.I poštovala sam je tako,tako jako...“ Suein glas je izdao. „Kada sam bila na izboru za Kraljicu Plesa,jako sam želela da budem izabrana,ali znala sam da neću biti i to je u redu.Zato što,ako je srednja škola Robert E. Lee ikada imala kraljicu,to je bila Elena.I mislim da će uvek biti,jer ćemo je se uvek sećati.I mislim da će se,u nadolazećim godinama,devojke koje budu dolazile u tu školu,moći sećati nje i misliti o tome kako je zaglavila sa onim za što je mislila da je u redu...“ Ovog puta Sue nije mogla da umiri svoj glas,a svećenik joj je pomogao da se vrati na mesto.Devojke iz seniorske klase,jedna po jedna,čak i one koji su bile najviše odvratne prema njoj,plakale su i držale se za ruke.Devojke za koje je Elena znala da je mrze su plakale.Odjednom je svako bio njen najbolji prijatelj.I dečki su plakali takođe.Šokirana Elena se privukla malo bliže zidu.Nije mogla prestati gledati,iako je to bila najstrašnija stvar koju je u životu videla.

Frances Decatur je ustala,a njeno lice je bilo iskrivljeno od žaljenja. „Ponekad je skretala sa svog puta da bi bila dobra prema meni,“ rekla je jecajući. „Puštala me je da ručam sa njom.“ Bezveze,Elena je pomislila.Razgovarala sam sa tobom jedino zato što si bila korisna da pronađem neke informacije o Stefanu.Ali bilo je isto sa svakom osobom koja je ustala;niko nije našao dovoljno reči da opiše Elenu.
„Uvek sam joj se divila...“
„Bila mi je uzor...“
„Jedna od mojih omiljenih učenika...“
Kada se Meredith podigla,Elenino celo telo se ukočilo.Nije znala da li će se moći nositi sa ovim.Ali tamnokosa devojka je bila jedna od onih ljudi u crkvi koji nisu plakali,iako je njihovo lice odavalo koliko su žalosni.
„Kada pomislim na Elenu mislim o dobrim vremenima koje smo provodile zajedno,“ rekla je,govoreći tiho i sa njenom uobičajenom samokontrolom. „Elena je uvek imala ideje i mogla je napraviti najdosadniju stvar u zabavnu.Nikad joj to nisam rekla,ali bi volela da jesam.Želela bi da se još jednom mogu ispričati sa njom,samo da to sazna.I ako me Elena sada može čuti – “ Meredith je pogledala po crkvi i ispustila dah,očito da se smiri – „ako me može čuti sada,rekla bih joj koliko mi ta dobra vremena znače i koliko bi želela da i dalje mogu uživati u njima.Kao utorkom veče kada smo sedele u njenoj sobi,vežbajući za tim debatista.Želela bih da to možemo ponovo odraditi.“ Meredith je udahnula i protresla glavom. „Ali znam da ne možemo i to boli.“
O čemu pričaš? Elena je pomislila,a njena mizerija se pretvorila u nevericu.Za tim debatista smo vežbale sredom naveče,ne utorkom.I nije bilo u mojoj sobi,nego u tvojoj.I uopšte nije bilo zabavno;u stvari završile bi spavajući jer smo oboje mrzile to...
Odjednom,gledajući u Meredithino smireno lice,tako mirno koje sakriva toliko tenziju,Elena je osetila kako joj srce jače kuca.Meredith joj šalje poruku,poruku koju bi samo Elena razumela.Što je značilo da je Meredith očekivala da Elena čuje.

Meredith je znala.Da li joj je Stefan rekao?Elena je pogledala uzduž i popreko crkve shvatajući da Stefana nije bilo tamo.Nije bilo ni Matta.Nije izgledalo kao da je Stefan rekao Meredith,ili da je Meredith odabrala ovaj način da joj pošalje poruku.A onda se Elena setila kako je Meredith izgledala one noći kada su spasili Stefana iz šakta,kada je Elena pitala da je ostavi samu sa njim.Setila se onih tamnih očiju i načina na koji je Meredith bila sve mirnija i zamišljenija kada je Elena tražila nekakav čudan zahtev u vezi Stefana.Onda,Meredith je pogodila.Elena se pitala koliko je pogodila.A onda se Bonnie penjala,plačući najglasnije.To je bilo iznenađujuće;ako je Meredith znala,zašto nije rekla Bonnie?Ali možda Meredith samo sumnja,a to je nešto što ne želi da podeli sa Bonnie u slučaju ako bude lažna nada.Bonnien govor je bio emocionalan koliko je Meredithin bio smiren.Njen glas se nastavljao slamati i nastavljala je brisati suze sa svog lica.Konačno joj je svećenik prišao i dao maramicu.
„Hvala Vam,“ Bonnie je rekla,brišući natekle oči.Zabacila je glavu i pogledala u plafon,kao da će time dobiti stav ili inspiraciju.Kada je to uradila,Elena je videla nešto što niko tada nije:videla je kako izrazi sa Bonnienog lica nestaju,ne kao da će da se onesvesti,ali na način koji je bio poznat.Hladnoća se popela uz Elenu.Ne ovde.O,Bože,od svih vremena i mesta,ne ovde.Ali već se dešavalo.Bonniena brada se spustila;ponovo je gledala u ljude.Izuzev što je ovog puta izgledala kao da ih uopšte ne vidi,a glas koji je došao iz nje nije bio njen.
„Niko nije kao što se pojavljuje.Zapamtite to.Niko nije kao što se pojavljuje.“ A onda je samo stajala tu,ne mičući se,buljeći pravo praznim očima.Ljudi su počeli da se komešaju i da gledaju jedni u druge.Zabrinuti šapati su dopirali sa sviju strana.
„Zapamtite to – zapamtite – niko nije kao što se čini...“ Bonnie je kolabirala.Svećenik Bethea je dotrčao do nje sa još jednim čovekom sa strane.Čovek sa glavom usijanom od znoja,gospodin Newcastle,Elena je shvatila.A na kraju crkve je bio Alaric Saltzman.Posegao je za Bonnie kada se onesvestila,a Elena je čula korake iza sebe.



Prevod: Adelisa

The Vampire Diaries Serbia


_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _



just twenty seconds 'til you're no longer mine.
http://willyoudothisforme.tumblr.com/

View previous topic View next topic Back to top  Message [Page 1 of 1]

Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum