You are not connected. Please login or register

Posle svakog pada moras dalje, podignute glave...

View previous topic View next topic Go down  Message [Page 1 of 1]

Tasha'94


Dear Diary ...
Dear Diary ...
Sedela je u svojoj sobi, zagrlivsi omiljenog medu, tiho jecajuci.
Ceo svet je bio u njenim rukama. Cinilo joj se da moze zvezde da dodirne.
A i kako ne bi, imala je sve sto je mogla da pozeli. Bila je odlicna ucenica.
Svi profesori su je obozavali. Bila je jedna od omiljenih u razredu. Nije bilo osobe koja je mogla da joj uputi neku pogrdnu rec, nije bilo osobe koju je ona nervirala.
Zivela je svoj zivot, onako kako bi svi trebalo da ga zive.
Uvek bi se nasmejana zaputila ka svojim zivotnim ciljevima, i sa tolikom sigurnoscu bi ih ispunjavala, da su je svi gledali ocima punim divljenja.
Niko je nikada nije video tuznu, uplakanu.
Ma koliko je bilo tesko, uvek je svet gledala kroz ruzicaste naocare.
Njene oci...Njene prozirno plave oci su odisale tim jedinstvenim sjajem, koji se ne vidja cesto.
Ona je naprosto zracila.
Nije bila lepa, ali sa takvim ponasanjem i takvim stavom, koracajuci ulicom, prolaznici bi pomislili da je andjeo sisao na zemlju.

Andjeo. Raj. Da li to postoji?
Jos jace je zagrlila medu.
Nije mogla da se suoci sa cinjenicom da njena majka vise nije uz nju.
Bila je ispunjena osoba, sve do sada.
Jauknula je. Kako boli.
Nikada pre nije plakala, ali sada nije mogla da se zaustavi.
"Mama..." - prosaputala bi... "Bez tebe sam izgubljena."
Oci, osim sto su joj bile uplakane, bile su i tmurne, prazne. Onog sjaja vise nije bilo.
I nikada se nece vratiti. Nikada vise nece biti srecna. Smatrala je zivot gotovim.
Pocela je da vristi. Komsije su je cule, i ubrzanim koracima dosle do njene kuce. Taj vrisak je bio prepun tuge, bola, razocaranja.
U jednom trenutku, svi su se okupili oko nje. Stekla je utisak kao da se nalazi u nekom prokletom vrtlogu. Sto su joj se ljudi vise priblizavali, njoj se cinilo da su sve dalji i dalji, i nije mogla da im razazna lica. Na kraju, videla je samo bezdan, uzasno crnilo.
Onesvestila se.

Nedelju dana kasnije se probudila u bolnici. Vreme je bilo uzasno. Kisa je dobovala po prasnjavim prozorima te male bolnice u uglu njenog gradica.
Bol je bio isto toliko jak, kao i onog kobnog dana.
Ali, promenila je misljenje, promenila je svoj stav.
"Mama.." - rekla bi po ko zna koji put..."zivecu. Bicu opet ona stara. Ne zbog sebe. Zbog tebe. Mama, zelim da budes ponosna na mene. Kazu, otisla si. Ne slazem se sa tim. Ti si ovde. Uvek si bila, i bices. Bas ovde," - rekla je, nespretno stavljajuci ruku na srce.
Skoro istog trenutka, sunce je postepeno pocelo da se pomalja iza oblaka, a kisa je polako prestajala da pada.
Iako je bila nesigurna, ranjiva, tuzna.. Znala je da je ovo novi pocetak. Morala je da bude hrabra. Zelela je da uspe. I da njena majka bude ponosna na nju.

View previous topic View next topic Back to top  Message [Page 1 of 1]

Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum