You are not connected. Please login or register

Tales of an angel.

View previous topic View next topic Go down  Message [Page 1 of 1]

1 Tales of an angel. on Mon 21 Jun 2010, 2:24 pm

YoungerSalvatoreKink.


At Mystic Grills
At Mystic Grills
Evo ovde cu postavljati svoje price/sastave.
Pre mesec dana sam dobila prvu nagradu za svoj sastav "Kljuc", i postavicu ovde.
Moje
misljenje o tom sastavu, pa jednostavno "Kljuc" je bila tema na
pismenom, meni je to palo na pamet i napisala sam, dobila cistu peticu,
najbolji rad u razredu, bla bla. Necu da se hvalim, jer mislim da imam
bolje sastave.

*Komentari su dobrodosli! Smile

::: Ključ :::

U veselom školskom dvorištu, devojke i dečaci su sedeli i ponavljali lekcije tokom odmora.
Jedina
devojka koja je sedela sama, a ne u grupi sa ostalim devojkama, bila je
visoka, mršava, i imala krupne kestenjaste oči. Imala je sarkastičan
izraz lica, i listala je stranice sveske nasumično, kao da ih zna
napamet. Uzdahnula je i udubila se u lekciju. Zvono je prekinulo
bezbrižno ćaskanje među učenicima, i svi su požurili unutra, zajedno sa
usamljenom devojkom.
‚‚Pa, deco, vreme je da se upoznamo. Ja sam
Jelena, nova profesorka latinskog." - reče nasmejana krupna ženica, i
stade da proziva učenike, pitajući ih pitanja o porodici.
‚‚Ema Fuler?" - reče kratko i podiže obrve na njeno prezime. ‚‚Ema, odakle si?"
Devojka ustade, visoka i mršava, sa kestenjastim očima, sada sa vidnom nesigurnošću na licu.
‚‚Ja sam iz Engleske, ali sam se preselila sa bakom ovde...." - reče Ema uplašeno.
‚‚Otac, majka, Ema?" -reče profesorka.
‚‚Umrli su." - reče Ema tiho, i ukoči se.
‚‚Oh, izvini draga, žao mi je." - reče profesorka, tiho i dubokim glasom prozva sledećeg učenika.
Svi su Emu gledali saučestvujući, sažaljevali su je. Ona im odvrati hladnim pogledom i čim je zvonilo, ode kući.
Ušla je u kuću tiho, kao lisica, i otišla na tavan.
Kopajući po starim stvarima, foto albumima, kutijama, pronašla je malu muzičku kutiju.
Otvorila
je, a melodija je bila tako tiha i umirujuća, kao uspavanka. U uglu
kutije, nalazila se mala ključaonica, a ispred nje papirić. Stari, žuti
papirić na kome je pisalo : ‚‚Emina uspavanka".
Nasmešila se, i
pokušala je da otvori tu pregradu bez ključa, ali nije uspela.
Uspavanka je zaokupila Emine misli, njena znatiželja je ispunila sobu
to jest, tavan. Naglo je ustala i zagledala je iza svake slike, kao da
se tu nešto nalazi. Pronašla je samo paučinu.
‚‚O Bože, kako? Ne mogu da pronađem ključ, tavan je krcat stvarima." - mislila je Ema.
Melodija
uspavanke bila je tiša, ali još uvek je trajala. Pregledala je foto
album, gledala svoje slike i slike svojih roditelja. Ličila je na
majku.
Osmehnula se. Na jednoj slici je videla mali nabor, i
prešla prstima preko njega. Na fotografiji su bili roditelji sa malom
Emom, koja drži kutiju. Izvadila je sliku, i, uzbuđena, pronašla
ključić.
Otvorila je muzičku kutiju, i, dok je počinjala prelepa uspavanka, otključala je pregradu.
Pažljivo
je otvarala i pazila da ne ošteti nešto. Srce joj je od uzbuđenja
kucalo brzo, a oči bile uperene u kutiju. Unutra je pronašla srebrni
lančić sa priveskom. Okačila ga je oko vrata, a primetila da se
privezak u obliku srca otvara. Otvorila ga je, i pronašla papirić,
sklopljen dovoljno tako da može da stane unutra. Pisalo je :
‚‚VOLIMO TE, EMA".
‚‚Volim i ja vas." - rekla je ona, ispunjena i raznežena.
Mesec se tada uzdiže na prozračnom plavom nebu.
***

Okej, evo. Smatram da ovaj sastav ima manji kvalitet od onog gore,
nisam stigla da dovrsim psihologiju lika bas, zurila sam, tri stranice
sam ispisala iako ovde ne izgleda bas tako, i onda je zbrkano ispalo,
ali evo ga.

::: STRAH OTKUCAVA :::

Strah otkucava

-‚‚ U našoj ulici, nalazi se jedna oronula, trošna i stara kuća.
Porodice koje su živele u ovoj ulici, i koje žive ovde, kažu da kuću opsedaju duhovi."
- govorio je dečak, napetim glasom, a pomno su ga slušala još četiri deteta.
‚‚ Dobro, dovoljno gluposto za večeras. Sad si izmislio priču o kući, misliš da se plašimo? " - reče devojčica,
a njene oštre crte lica i zelene oči su izgledale podjednako napeto kao i lica ostalih.
‚‚ Da se ne plašiš, slušala bi." - odgovori joj dečak.
‚‚
A ti, da imaš da radiš nešto pametnije, ne bi sedeo ovde i plašio decu
koja će kasnije imati noćne more... " - reče devojčica glasnije.
‚‚ Zašto si ti ovde? " - upita dečak, i njihova netrpeljivost postade očigledna.
‚‚ Zbog sestre. Lepo si me podsetio : Jovana, ustaj, idemo kući! " - na sestrine reči,
Jovana podesi na licu svoj izraz za "neću", ali ne reče ništa, već se povinova sestri i ustade.
‚‚ Sledeći petak u isto vreme Joco! " - reče dečak očekujući reakciju starije sestre.
Idući niz ulicu, Jovana i Ivana su se držale za ruke. Tačnije, Ivana je vukla Jovanu kući.
- ‚‚ Zar ovo nije kuća o kojoj je tvoj drug pričao? "
‚‚ Ne znam. Hajde, seko, idemo. " - reče malena Jovana, i srce joj je uspori, lupalo je prebrzo.
‚‚ Bojiš se? " - upita je, ali strah je bio više nego očigledan.
Ona je ćutala i nastavila da hoda. Kada su stigle kući, otišla je na spavanje.
Ušuškala se i zagrlila svog medu, i čutala. Navučene zavese, sada bez ijednog tračka svetlosti.
Mala Jovana je privlačila medveda k sebi, i tiho šaputala :
‚‚
Gospodine Punjeni " , obraćala se plišanom medvedu, ‚‚ Ja više nikada
neću da idem da slušam strašne priče.Bojim se one kuće,
laku noć Gospodine Punjeni. " , i skopi svoje oči. Posle par minuta, disanje joj se uspori, i utonu u dubok san......
‚‚ Gospodine Punjeni!! " - vikala je, ‚‚ požurite, lopta će se izgubiti! " , i trčala ka lopti koja je skakutala tamo-amo.
Medved je hodao, sasvim sam, iza nje, Lopta zastade ispred vrata oronule, trošne, stare kuće.
‚‚ O, ne " - reće Jovana. Postepeno njenom zečjom hrabrošću maleno srce u grudima poče jače da kuca.
Približila se lopti, ali ručice su joj se tresle, bez ikakve snage da stegnu loptu.
Kada ju je dotakla, lopta je povuče u crnu kuću, koja je proguta a njen prisak i plač dopirao je iz kuće.
‚‚
PUSTI ME, TI NEVALjALA LOPTO!! " , vikala je neutešno, a strah je
rastao, i ona je dozivala medveda, i plakala ispod svog kreveta.
‚‚ Jovana? Jovana? Šta se desilo? " - reče Ivana koja je ušla u sobu.
‚‚
Kuća me je progutala, nevaljali meda mi nije pomogao, i plašim se,
seko. " - reče devojčica čije je lice bilo crveno i naduveno od
plakanja.
Sestra je obuhvati toplim rukama oko struka i poče da je ljulja napred-nazad.
‚‚ Pročlo je, gotovo je. Ne brini ništa.. Ššššššš..." - šaputala je.


***



Najnoviji! Zesce sam se pokajala sto nisam pisala
na ovu temu na pismenom prosle godine, i eto, sad sam uzela da napisem.
.

::: BELILO :::


Belilo

Gledam
kako se svet oko mene otapa dok lupneš dlanom o dlan. Ljudi se
sakupljaju oko mene, brinu, pokušaju da me oraspolože, ne shvataju da
nisam tužna, i pomognu, ali i ja sama znam da mi je još malo ostalo, i
da niko to ne može promeniti. Najvise na svetu bih želela da razmislim
o svemu, na miran način, da me puste da odlutam tamo gde sam oduvek
bežala kao dete, u svoj svet, gde zaključam vrata uma i prepustim se
sebi. Onda neko jednim pokušajem slomi staklena vrata i izvuče me
otuda, svojom brigom, i svojim tužnim i znojavim licem koje me natera
da zaboravim da sam pomislila na nešto drugo. Želim da svi budu srećni
što sam postojala, i sto jos dišem vazduh koji postaje težak, ali
pravim se da je u redu. Sve su to simptomi završetka jednog života.
Svi znamo da se ljudi rađjaju, i da ljudi umiru, to je prirodno kao disanje. Kao osmeh, kao rekla ili toplina male pahulje zimi.
Strepim
noću, iako čujem da ostali u kuci ne spavaju kako kažu, čujem njihove
uzdahe zbog nesanice i čujem kako polako staju ispred mojih vrata da
čuju da li jos dišem.
Dišem ja, i tek kako, dišem. Ali ne zadugo.
Kad svi zaspe ispred mojih vrata, strepim od krika vetra koji ću možda
čuti, ili neću. Strepim od žamora lišća napolju, šuštanja zvezda,
nečujnog plača trave. Prepustim se snu tek posle zore, jer želim da
vidim rađanje sunca joč jednom, i još jednom, jer ne želim da ga
propustim.
A opet, ne želim da propustim još jedan beg od realnosti, ali na drugu stranu.
"Ujutru
mi, umornih i tužnih lica sa lažnim osmesima ne dolazite u sobu, to je
narednje." - mislim u sebi, a ne smem da kažem naglas.
Mesec se
uveče kao princ tame uzdigne na tamnom nebu, opet onako, uglančan, beo,
kao duh. Sablasan, a prelep. Divim mu se, a on se malo, malo, pa
sakrije iza nekog tamnog oblaka, pa opet izviri. Kao da hoće da proveri
da li sam živa.
I ja mu složim lice, udahnem duboko kao dokaz. Ko zna može li on da me cuje. Sačekam još jednu zoru, i onda zaspim...
Ovog
puta sam utonula duboko. Gledam sebe, samu sebe, kako padam, polako i
nežno, kao pero u neku belinu. Pokusam da se dozovem - iz mojih ustiju
ne izlazi ni glas. Usnula padam, spokojno i polako... u belilo.
Nešto belo, svetlije, obuhvata moje krhko, staro telo, i nežno me spusti. Negde.
"Gledam
sebe kako umirem, je li tako?" - zapitah se u mislima, a odgovor mi
stiže, isto tako nečujno. "To je samo jedno stanje, probudićeš se ti...
na drugom mestu."
Nisam smela da upitam više ništa, već sam se, kao
dete koje je učinilo nesto loče, povinovala tom nečujnom, očinskom
glasu, i pustila sebe, i svoj um da padnu... u belilo.



***

http://www.celebrityschool.forumotion.com

View previous topic View next topic Back to top  Message [Page 1 of 1]

Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum